Pre istine

Dovoljno vam je da pogledate ovaj film iz 1968. godine i shvatite koliko je reditelj ovog filma Kokan Rakonjac bio daleko ispred svog vremena. Ubrzo poželite da vidite i sve ostale njegove filmove, ali se to uglavnom na tome i završava. Teško možemo doći do njegovih filmova jer temama kojima se bavio tadašnja vlast nije volela da vidi na platnu, a danas veoma retko neko uopšte i zna za ovog reditelja. Možemo naići na podatak da je ovaj reditelj umro 1969. godine, te i to da je ostavio malo filmova zbog prerane smrti. Nešto više informacija o ovom autoru, teško ćete naći. Zato dolazimo do zaključka da je nepravedno zapostavljen, iako je svojim potencijalom i radom mnogo obećavao. To na kraju krajeva nije ni važno. Ono što je važno su dela. Uprkos svemu i ovaj film je sasvim dovoljan da se opravda ono što sam napisao do sada, a verovatno i mnogo više od toga.

Film ’’Pre istine’’ predstavlja remek delo jednog neobičnog umetnika.
Lik neraspoloženog Mladena Stojanovića glumi Branko Pleša. Njemu je dodeljena penzija mnogo ranije nego što bi trebalo i on to smatra kaznom. Dolazi iz provincije u Beograd da pokuša da razjasni neke stvari ali nailazi na otpor moćnijih od njega. Nadležni Đorđe koji ga je svojevremeno zaposlio u provinciji, ne želi ništa da mu objasni. Uz sve napore, ne uspeva da stupi u kontakt sa njim. Ostaje zbog toga i dalje zbunjen jer zna da je sve vreme radio svoj posao onako kako su mu naređivali drugi. Isti ti ljudi ga odjednom odbacuju, a još su mu uz to učinili da se oseća i krivim.
Pravi zaplet filma počinje kada jedne noći prepozna Strahinju Petrovića, čoveka u suprotnom položaju u društvu od njega, uspešnog advokata koji vodi burni noćni život. Za vreme rata, partizan Mladen je streljao četnika Strahinju ali je ovaj misteriozno preživeo. Te večeri, njih dvojica, nakon par nesuglasica, kreću u noćnu avanturu zajedno. Naizgled kao da su se sprijateljili i kao da je zaboravljen rat. Iako Mladen deluje u određenim trenucima napeto, zbog loših okolnosti po njega, a Strahinja previše opušteno, ipak nalaze zajednički jezik. Čak mu Strahinja želi pomoći, i to zaista i može jer je uspešni advokat. Međutim ovaj drugi ne želi ni da čuje za to. Izjutra odlaze u Strahinjin stan gde Mladena upoznaje sa Katarinom, svojom lepšom polovinom.
I pored svega Mladen oštro odbija pomoć, često ističući da su u ratu bili neprijatelji. Gledaoce može da zaintrigira činjenica da je Strahinja živ i nakon navodnog streljanja, te se često iznova može postavljati pitanje, u toku gledanja filma, kako je to sada on preživeo. Da li ga je Mladen možda promašio ili ranio su pitanja koja ostaju do kraja otvorena jer nam ni tvrdnja Mladena da je hteo da ga promaši, ništa zapravo ne znači. On je to rekao u šali sa Strahinjom, dok je ovaj tvrdio suprotno kako bi dokazao neku svoju hrabrost pred dojučerašnjim neprijateljem.
Njih dvojica, da ne znamo ništa o ratnom sukobu, izgledaju kao dva prijatelja uvek spremna za provod. Ovo sve pada u vodu odlaskom njih dvojice i Katarine na salaš. Strahinja odlazi u lov na zečeve, a Mladen nakon kraće šetnje odustaje od lova i uskoro biva zajedno sa Katarinom. Razgovor sa njom prerasta u strasno ljubljenje. To uskoro vidi Strahinja koji nakon toga, bez razmišljanja, brutalno ubija Mladena.
Neke scene su sa ukusom, nelogično i namerno ispremeštane. Zbog toga gledaocu film u logičnom rasuđivanju, stvara u nekim trenucima određenu zbrku, što nikako ne utiče negativno na ljubitelje filma. Time reditelj pokazuje svoju ogromnu dozu hrabrosti jer se usudio da tako nešto uradi u vreme kada je to bilo nezamislivo. Čudna montaža, za koju je bio zadužen Vuksan Lukovac, nas u određenim trenucima navodi i na trenutne pogrešne zaključke. Tako u jednom kadru Mladen i Strahinja se žestoko svađaju na ulici, a uskoro Mladen telo Strahinje vuče po ulici. To tera publiku da pomisli kako ga je ovog puta zaista ubio i da želi da ga negde sakrije, bez obzira što nam između scene svađe i scene kada vuče telo, autor ne otkriva ništa u vezi eventualnog ubistva. Scena između, još nam može dodatno pojačati dozu uzbuđenja jer je u njoj prikazano streljanje, pucanj koji je trebao da usmrti Strahinju 1945. godine, po svim zakonima logike. To nam samo može još uvećati veru u to da je posle rata završio započeti posao. Međutim, nakon toga pojavljuje se ulična banda i Mladen budi Strahinju uspaničeno. Ovaj uskoro zaista ustaje i započinje tuča. Ove scene nam odmah razbijaju iluziju, ako smo je imali, o tome da je Strahinja mrtav.
Ovakvi neobični montažni rezovi asociraju na način koji je postao popularan i korišćen je u napetim trilerima, ali mnogo kasnije nakon nastanka ovog filma. I sada je veoma aktuelan. Zbog svega toga, ovaj film i danas izgleda sveže.

Branko Radaković

Zazidani

Film ’’Zazidani’’ je poslednji film Kokana Rakonjca i nastavak priče koja je započeta u predhodnom njegovom filmu ’’Pre istine’’.

Strahinja Petrović koga glumi Ljuba Tadić, nakon godinu dana provedenih u zatvoru, zbog ubistva Mladena Stojanovića koga je glumio Branko Pleša, pokušava da beži. U tom bekstvu stražar Gavrilo koga glumi Danilo Bata Stojković upada u reku, a Strahinja ga izvlači iz vode i beg mu propada.
Nakon toga stražar Gavrilo želi da sa zatvorenikom stvori specijalan odnos, što mu nakon nekog vremena i uspeva. Počinje da ostvaruje prividno dobru komunikaciju i na trenutke zaista deluje kao da su našli zajednički jezik. Tako počinje Strahinji da priča o Jordanu, čoveku koji je takođe boravio u istim zatvoru i spavao u krevetu gde i Strahinja. Gavrilo je sve činio da bi pomogao Jordanu i kada je izašao nije imao nikoga, te ga je primio u svoju kuću, tražio mu posao i onda ga našao jednom sa svojom ženom. Od tada više ništa nije moglo da ga obraduje. Ipak počinje ponovo slepo da veruje u prijateljstvo, dok je Strahinja realniji i smatra da ih je zlo zbližilo.
Gavrilo predlaže Strahinji da pobegne iz zatvora jer smatra da može da uspe u tome. Iako u početku Strahinja misli da je to nemoguće, uskoro, nakon Gavrilovog insistiranja na tome, zajedno se dogovaraju o begu. Sve to deluje jednostavno, sve dok ne počnu da sprovode ideju u delo. Problem nastaje kada Gavrilo poželi da njih dvojica krenu zajedno u neizvesnu budućnost jer se u potpunosti vezao za Strahinju.
Poslednje scene filma su zapravo i ključne, naročito rečenica kada Gavrilo saopštava da ne može da živi po starom i da je zazidan. To zapravo pokazuje da su oni bez obzira na trenutnu životnu situaciju obojica zarobljeni. Ni jedan, ni drugi nemaju prijatelje, ni slobodu, ni neke mogućnosti za bolji život, bez obzira što je jedan bio iza rešetaka, a drugi na slobodi. I jednom i drugom život je bio monoton i siv. Gavrilu je život dosadio gledajući kao stražar razne ljude promašenih sudbina, a Strahinji je bila očajna činjenica da se nalazi u zatvoru i da tu treba da provede još devetnaest godina.
Predlog da pobegnu zajedno Strahinja odlučno i grubo odbija, što Gavrila povređuje i zbog toga ga ubija. Nakon ovog događaja, Gavrilo je i dalje živ ali suština svega je da je on na neki način ubio i sebe pošto više nema prijateljstva u koje je verovao, iako je ono bilo lažno jer posle ubistva ne postoji ni to lažno uverenje. On je i dalje zazidan, bez obzira na sve.
U filmu se smenjuju i inserti iz filma ’’Pre istine’’ i to predstavlja vizuelizaciju sećanja Strahinje dok boravi u tamnim zatvorskim odajama.
Specifična autorska ličnost Kokana Rakonjca ostavila je i u ovom filmu neizbrisiv trag. Neobični kadrovi i montaža nisu zapostavljeni, samo što je to možda za nijasnu urađeno sa manje žara nego u predhodnom filmu.
Interesantno je da Bati Stojkoviću glas pozajmljuje Branko Pleša. Možda je to namerno urađeno baš zbog toga što je Mladena Stojanovića ubio Strahinja u predhodnom filmu, a ovoga puta Strahinju ubija stražar Gavrilo.
Za muziku bio je zadužen Dorijan Setina koji je svoj posao odradio maestralno. Filmu je dodao dodatnu dozu sete i neobičnu romantičnu crtu.

Branko Radaković

Miloš Branković

Ovo je debitantski film reditelja Nebojše Radosavljevića koji se do sada proslavio radeći muzičke spotove. ’’Miloš Branković’’ je rađen u crno-beloj tehnici, a otvoreno govori o zločinu, nepovoljnim okolnostima, neispunjenim obećanjima... o svemu što nam se dešava danas i što će nam se dešavati ukoliko ozbiljno ne počnemo da nalazimo probleme u sebi i krenemo da ih rešavamo.
Glavni junak filma, Miloš Branković koga glumi Miloš Vlalukin, na samom početku čini nam se vodi naizgled normalan život u normalnom gradu. Lagana muzika uz Milošev monolog u kome priča o sebi nam još dodatno povećava osećaj bezbrižnosti. Vraća nas u neko doba gde su vladale prave vrednosti. Tako saznajemo da je Branković vredan čovek, arhitekta, da je ambiciozan, da ima stan, devojku i sve ostalo što može da nam dokaže da mladić ima blistavu budućnost koju niko ne može da poremeti. Međutim, ovaj film još jedan je u nizu koji pokazuje da su u Srbiji sve moralne i ljudske vrednosti duboko pod zemljom.
Vrlo brzo razbijamo iluziju o tome da je ovde lep život moguć, te se useljavamo u jednu uvrnutu i mračnu svest koja se krije u svima nama. Otkrivamo da oko glavnog junaka postoji brutalan i surov svet.
U takvoj atmosferi zli ljudi ne samo da ga sprečavaju da napreduje, već mu ubijaju svaku nadu u život na ovim prostorima. Prvo ga grupa mladih huligana povezana sa mafijom prebija i uzima novac. Onda mu uskoro neko napravi haos u stanu, a u međuvremenu mu se desi još dosta glupih i loših situacija po njega, iako on ništa od toga nije inicirao. Ipak ono što ga najviše pogađa jeste saznanje da mu je profesor, koga glumi Boris Komnenić, ukrao projekat na kome je radio dve godine. Između ostalog, profesor pokušava da ga ubedi kako je to za njegovo dobro. To ga sasvim odvlači u drugu stranu i postaje nasilan. Počinje da ubija svakoga ko mu smeta. Sulude okolnosti mu nameću da postane deo izopačene mase.
U poslednjim segmentima filma, glavni junak beži dok ga juri policija sa stvarima koje je poneo za put. Verovatno se tu krije i ključna poruka filma, a to je da treba bežati glavom bez obzira odavde jer ova zemlja je postala tesna za normalne.
U filmu je prikazan veći deo moralnog otpada bolesnog društva. Reditelj je uspeo da šokira u nekim scenama u kojima su neke nastranosti naglašenije i bezobraznije u odnosu na neke ranije filmove koji su se takođe bavili nekim tabu temama ako to više i postoji.
Tako prvi put zvanično na našem filmu imamo eksplicitne scene seksa između dva muškarca. U ovom slučaju, između profesora i njegovog prijatelja. Prvi put prikazana je na filmu i nekrofilija. Zanimljivo je videti naše poznate glumce u ovakvom izdanju.
Ovakav film potreban je Srbiji jer predstavlja pravo osveženje, bar ako ništa drugo zbog razbijanja nekih predrasuda, jer u svetu ovakvi filmovi se snimaju odavno, možda ih ima i previše. Ne bi bilo dobro da su kod nas svi ovakvi, ali pošto skoro da ih nema, ovakav film deluje u našoj sredini inventivno.
Primetan je itekako uticaj Miše Radivojevića što je samo plus reditelju.
Ono što obavezno treba napomenuti je i odlična fotografija za koju je zaslužan Miloš Kodem koji je već odneo nagradu na festivalu ’’Cinema City’’ za najbolju fotografiju domaćeg filma.
Briljantna uloga Petra Božovića koji glumi policijskog inspektora podseća pomalo na onu iz filma ’’Crni bombarder’’.
Pored navedenih glumaca, u filmu igraju i Nada Šargin, Jovana Stipić, Nebojša Milovanović, Andrej Šepetkovski...
Našu publiku iznenadiće i pojavljivanje srpskog političara, sina čuvenog Slobodana Aligrudića, Miloša Aligrudića u jednoj maloj ali efektnoj ulozi.
Ovo je delo za svakoga ko beži od dosadnih komercijalnih filmova.

Branko Radaković

Vojislav Nanović

Vojislav Nanović je autor čija su dela skoro potpuno zaboravljena. Novije generacije i ne znaju za ovog nekada veoma kreativnog i inventivnog reditelja. Ovaj tekst ima za cilj da podstakne neke mlađe filmofile koji su bili lenji da kopaju po istoriji i vide neka dela koja nikada ne zastarevaju i koje zub vremena nikada neće izbrisati.
Vojislav Nanović je rođen u Skoplju 1922. godine. Imao je pet godina kada se sa svojom porodicom seli u Beograd. Za vreme drugog svetskog rata crtao je saborce i tu pokazao svoju ljubav prema umetnosti. Posle rata je položio prijemni ispit na Likovnoj akademiji, ali ga Partija šalje u novinarsku političku školu. Pošto je i dalje insistirao da studira slikarstvo, po kazni ga prebacuju u ’’ Politiku’’ da radi kao novinar. Tu dobija posao redaktora filmskih žurnala i ulazi u filmsku industriju.
U početku je radio samo dokumentarne filmove i uskoro stekao ugled iskusnog profesionalca.
1947. je radio prvi jugoslovenski film u boji, dokumentarac ’’Smotra mladosti’’.
1948. snima svoj prvi igrani fim ’’Besmrtna mladost’’. Glumac Rade Marković debituje u ovom filmu.
Prvu, a za sada i jedinu filmsku bajku kod nas, film ’’Čudotvorni mač’’ Nanović je uradio 1950. i produkcioni uslovi dostižu holivudske standarde. Ovo delo je bolje prihvaćeno kasnije nego tada kada se pojavilo. Pavle Vujisić započinje svoju filmsku karijeru malom ulogom u ovom kultnom ostvarenju.
Vojislav Nanović je režirao 1952. i prvi film makedonske kinematografije ’’Frosina’’.
Radio je i scenarija za filmove drugih reditelja.
Svojim filmom iz 1958. ’’Tri koraka u prazno’’ najavljuje ’’crni talas’’.
1960. je snimio svoj poslednji igrani film ’’Bolje je umeti’’. Oficijalna kritika jednostavno nije dorasla dubljem sagledavanju umetničkih kvaliteta njegovih filmskih dela. Više jednostavno nije bio podoban i zbog toga je otišao za SAD 1963. U početku je tamo obavljao fizičke poslove i pohađao filmsku školu. Nešto kasnije u Americi je obavljao poslove montažera. Radio je za TV kompanije (ABC), a osnovao je i svoju (Film editing service). Realizovao je namenske filmove koje je snimao i po povratku u Jugoslaviju, u kojoj se vratio 1970.
Način na koji je pravio filmove pokazuje visoku profesionalnost. Oni su uvek bili stilski i tematski ispred svog vremena.
Činjenica je da je imao uticaj na neke naše stvaraoce. Ako ništa drugo, mlađa generacija sigurno zna za ono čuveno ’’Daj babo glavu’’ iz filma ’’Kako je propao rokenrol’’. Ta replika i neke sekvence preuzete su upravo iz filma Vojislava Nanovića ’’Čudotvorni mač’’.
Da nad ovim remek delom nije ostao ravnodušan pokazao je i Milutin Petrović svojim filmom ’’Zemlja istine, ljubavi i slobode’’. Naslov filma je zapravo odgovor na tri pitanja koja postavlja carica u filmskoj bajci. U Petrovićevom filmu su takođe korišćeni kadrovi iz legendarne bajke.
Vojino delo uvek će naći put da bude aktuelno bez obzira u kom se vremenu našlo.
Tek pred kraj života posvetio se slikarstvu, svojoj neostvarenoj ljubavi.
Umro je 1983. godine.

Branko Radaković

Turneja

Posle filma ’’Tito i ja’’ Marković nije uspeo da napravi igrani film koji bi mogao da ostvari ubedljivost, snagu, energiju i da bude značajan kao što su to bili njegovi filmovi ’’Specijalno vaspitanje’’, ’’Nacionalna klasa’’, ’’Majstori, majstori’’, ’’Variola vera’’, ’’Već viđeno’’ i ’’Sabirni centar’’. Sve su to filmovi koji ni danas nisu izgubili na aktuelnosti i veći deo može da stane rame uz rame sa remek delima kao što su ’’Ko to tamo peva’’, ’’Maratonci trče počasni krug’’, ’’Balkanski špijun’’... pre svega zbog replika koje su postale deo svakodnevnog života širokih narodnih masa.
Počev od filma ’’Urnebesna komedija’’ desio se kreativni pad autora i još od tada nije napravio igrani film kojim bi se srpska kinematografija ponosila.
To nisu loši filmovi ali ipak ne poseduju umetničke kvalitete koje je Marković posedovao ranije.
I pre finalizacije filma itekako se o njemu pričalo u medijima i zaista su ljubitelji sedme umetnosti nestrpljivo isčekivali povratak starog Markovića, ali na kraju je ispalo od svega delo osrednje vrednosti. Novine su naravno i dalje bile zasute sladunjavim komentarima o filmu.
’’Turneja’’ je priča o grupi beogradskih pozorišnih glumaca koji kreću na turneju po Srpskoj Krajini 1993. godine.
Što se tiče same teme filma, izgleda da je Marković na samom početku napravio grešku jer ne znam šta se postiže sa filmom o ratu devedesetih. Ta tema bila je aktuelna u samim devedesetim, mada možda je Marković želeo da pokaže svetu gde smo pogrešili u ratu i možda neko misli da ćemo tako pre da uđemo u Evropsku uniju.
Film nema upečatljivih replika koje bi bile zapamćene, a nema ni puno humora osim možda po koja rečenica koju izgovara Josif Tatić ali i on sve to radi sa manje snage nego obično. I ovde glumi akoholičara kao što je to radio dosta puta do sada. Ipak ako uzmemo za primer samo kratku epizodnu ulogu u filmu ’’Hadersfild’’, možemo videti glumu koja je neuporedivo efektivnija od uloge u filmu ’’Turneja’’ u kome tumači jednu od glavnih uloga.
Još jednu zanimljivu rolu odigrao je Sergej Trifunović koji glumi lika koji asocira na Arkana pošto ubija hrvatskog vojnika samo zato što ne zna da peva pesmu Svetlane Ražnjatović.
Mediji su izveštavali da je na poslednjem Festivalu u Montrealu film nagrađen sa dve vredne nagrade i da je to naš kandidat za Oskara, a Marković, koji će prvi put učestvovati u trci za Oskara, izjavio je tom prilikom da je vrlo srećan zbog toga i da mu predstoji veliki posao kako bi dobro predstavio film u Americi. Nominacija za Oskara i nije nešto čime bi jedan ozbiljan reditelj trebao da se diči. Ne mislim to zato što smatram da neko treba po svaku cenu biti patriota već zato što Oskar nije merilo umetničkih kvaliteta, a to bi Marković trebao da zna. Sve su to pokušaji da se iz petinih žila od tog filma stvori značaj koji realno ne poseduje.
Ne znamo ni šta je poruka i cilj filma. Da li je Goran hteo samo da pokaže kako su pozorišni glumci bili izloženi opasnosti u ratu devedesetih, da nisu bili plaćeni, nisu lepo živeli kao ni drugi ljudi, da su bili izloženi torturi i to samo na par dana i kako publika nije bila raspoložena za pozorišne predstave, već je bila nacionalistički raspoložena što je i normalno u ratu. Ovako se stiče utisak da reditelj podilazi zapadnjačkoj svesti i normalno je da je izabran za srpskog kandidata za Oskara jer je politički podoban, a ne zbog svojih kvaliteta.
Stvorena je i medijska frka oko piraterije jer je u novembru protiv Ivana Jelića iz Beograda podneta krivična prijava pošto je na Internetu neovlašćeno postavio piratsku kopiju ovog filma. Da neko stvarno želi da zabrani pirate, njih praktično ne bi ni bilo. Nekome ipak odgovara i to izgleda baš onima koji se u javnosti navodno najviše bore protiv nje.
Filmovi se prave za ljude, a u našoj zemlji u kojoj vlada finansijska kriza ljudi nemaju para za originale i mnogobrojna publika bila bi neverovatno osakaćena u domenu savremenih filmskih tokova. Tako da je ta lažna medijska briga besmislena i smešna.
Da je kojim slučajem film ’’Turneja’’ snimio neki debitant ili mladi nepoznati autor film bi bio nezapažen ali pošto je u pitanju Goran Marković onda je projekat morao biti žestoko medijski eksploatisan.
Goran Marković je definitivno jedan od najznačajnijih naših reditelja ali film ’’Turneja’’ je prosečan film koji će za koju godinu potonuti u zaborav.

Branko Radaković

Zapisi istine Miše Radivojevića

Miša Radivojević je jedan od retkih reditelja koji je ostao veran svojim korenima. Verovatno je danas jedini koji sa sobom nosi tragove onoga što se kod nas nekada zvalo crni talas. Mnogobrojni reditelji pomenutog filmskog pravca nisu najbolje komunicirali sa širom narodnom masom i medijima. Miša je, što je veoma interesantno, pokušavao da uspostavi frekvenciju između potpune alternative i komercijalnog filma, ali bez podilaženja ukusu gledaoca. U tome je uspeo, a ipak ostao i dalje originalan i nezavistan. To ni jednom našem reditelju nije pošlo za rukom, a bilo je mnogo pokušaja. Uvek se na kraju završavalo sa jurišanjem za umetnošću radi umetnosti i ispraznim miksovanjem stilova i žanrova. Takvi projekti su na kraju postali bezlični produkti masovnog neukusa. Nisu oduševili širu publiku, a nisu ih cenili ni malobrojni gledaoci koji zahtevaju visoko estetizovanu umetnost na filmu. Miša je i pored svog hermetičnog sveta uspostavio vezu sa širom publikom.
Svi će se sigurno složiti da se radi o reditelju koji ne pristaje na kompromis, a ipak uvek ostaje atraktivan i svež. Sigurno je i to da niko ne ostaje ravnodušan posle gledanja njegovog filma. Obožavaoci sa uživanjem posmatraju način na koji ovaj autor ume da predstavi istinu.
U Mišinim filmovima glavni likovi su skoro uvek nemoralni gubitnici. Vrlo često pažljivi gledalac je u dilemi da li je pogrešna okolina ili taj anti-junak. Pre svega dominantni akteri su žrtve sopstvene porodice. Zapravo su porodice odraz društva koje je zanemarilo sve ono naizgled trivijalno, što kasnije prerasta u neizlečiv problem. Tako otkriva u mnogim filmovima neke istine u odnosu između oca i sina, muža i žene, direktora i radnika... To opisuje na poseban način, samo njemu svojstven. Zbog toga se razlikuje od ostalih autora filmova i serija koji kite publiku šarenim lažima gde se problemi rešavaju sami od sebe.
Miša je vanredno kreativan i plodan stvaraoc koji radi onda kada zaista oseti potrebu da ima šta da kaže. On oglašava svoju gadost prema nekim novonastalim neprijatnim i surovim delićima stvarnosti koje možda nije zabeležio ranije. Možda zato što je zgađen što to još uvek neko nije preneo na filmsku traku na pravi način. Trebalo je predstaviti nešto što je postalo deo svakodnevnog života. Publici stvarnost pretočena u film ipak deluje šokantno. Sve tabu teme koje su u delima drugih reditelja možda spomenute ili površno opisane, u Mišinim filmovima su tačno i sasvim oslikane, bez dlake na jeziku i bez uzdržavanja. Zbog toga širokim masama njegovi fimovi deluju teško. Taj osećaj je proizveden u njima zbog isforsiranosti lašnog ružičastog pogleda na imaginarni svet koji zapravo nigde i ne postoji i koji diktiraju moćnici. Od njega sigurno nakon prizemljenja glava više boli na javi nego kada se pogleda film i možda vas i upozori na neke negativne strane života koje ne želite da vidite.
Miša se, upravo, sve vreme bori protiv iluzija, lažnih vrednosti, gluposti... Dug je spisak onoga što nam se dešavalo i što će nam se dešavati ako i dalje bežimo od istine, a medijska struktura koja vlada ne prihvati kvalitet i prave vrednosti.

Branko Radaković

Sutra ujutru

’’Sutra ujutru’’ je film koji govori o mladim ljudima koji na razne načine žele da vrate delić mladalačke energije u zameni za postojeće nedostatke u njihovim životima.
Glavni junak Nenad, koga glumi Uliks Fehmiu, dolazi na četiri dana kod svojih roditelja u Beograd, sa svojom verenicom da bi se oženio. Sreće svoje stare prijatelje i niko od njih ne pokazuje žal za nekim starim danima iako se jasno vidi da su oni odrasli zajedno i da imaju puno toga zajedničkog iz prošlosti. Od njih saznaje da je njegov najbolji drug Sima, koga glumi Miloš Vlalukin, izvršio samoubistvo.
Nenadovi prijatelji pokazuju veliku dozu nezrelosti koja u toku filma kulminira u raznim oblicima, kroz alkohol, promiskuitet, neverstvo, netrpeljivost... Nasuprot njima, glavni junak odaje potpuno drugačiju sliku ali uskoro iskazuje svoje nezadovoljstvo. Nakon dvanaest godina provedenih u inostranstvu, on izgleda kao potpuno ostvarena ličnost i jedini njegov nedostatak je emotivne prirode. Iako treba da se ženi, jedina stvar koju želi da sazna je da li je njegovoj bivšoj devojci Saši, koju glumi Nada Šargin, bilo bolje sa njim ili sa Simom. Odgovor ne dobija, što i nije važno za nas gledaoce. Ona jednostavno nije devojka za njega i on to jednostavno ne želi da shvati. I pored svih svojih napora da je nagovori da ode sa njim, ne uspeva u tome. Ona je devojka koja potpuno suprotno živi od njega već dugi niz godina i svoje loše navike ne želi da menja. Njihova kratka avantura se završava upravo njegovim odlaskom iz rodnog grada u izvesnu budućnost u inostranstvu.
Momenti zajedničke sreće traju kratko. On odlazi da živi u bolji ali hladni svet, dok svi ostali ostaju da vode svoje neizvesne bitke.
Sa likovima ovog filma mnogi danas već sredovečni ljudi moći će da se poistovete.
Naizgled obična i neuzbudljiva priča, ali atmosfera koju savršeno dobro zna da napravi Oleg Novković ovaj film čini odličnom ljubavnom dramom.
Ovo je, koliko ja znam, prva glavna uloga Uliksa Fehmiua koji je do sada uglavnom imao epizodne uloge u kojima je tumačio negativce. Ipak, to ga nije omelo u tome da se na najbolji mogući način predstavi u jednom sasvim drugačijem svetlu, te je prijatno iznenadio one koji su upoznati sa njegovim dosadašnjim likovima koje je tumačio. Odlično se snašao u novom ruhu i pokazao da mnogo toga može kao glumac.
Film je pomalo neobično rešen u samoj montaži. U nekim delovima deluje kao da je montiran sa određenom dozom nespretnosti, što nikako ne smeta, već filmu daje poseban šarm. To je urađeno namerno i umetnička sloboda je u potpunost iskorišćenja na jedan pozitivan način.
Oleg Novković je reditelj koji je snimio malo filmova ali svako njegovo delo je važan događaj za našu kinematografiju. Ono što dodatno krasi njegov film je odlična fotografija, što bi trebalo da bude osnova za svaki dobar film i na šta bi trebalo svi reditelji da obrate pažnju, što baš i nije čest slučaj jer kao da ovo polje ostaje zanemareno kod mnogih autora danas. Svi segmenti filma moraju biti zadovoljeni kako bi i film doživeli u potpunosti.
Film ’’Sutra ujutru’’ je kompletno filmsko delo i zadovoljava sve kriterijume koje treba da ima film koji se bavi prijateljstvom i ljubavlju ali da to ne bude previše patetično.
Ovaj film je kao i istoimena pesma koja je urađena za taj film i koju peva i svira na akustičnoj gitari Miloš Vlalukin, naizgled sirovo i ogoljeno, a u sebi ustvari nosi nostalgičnu nit. Govori nam i o tome da se retki trenuci sreće koji jednom spontano dođu, nose sa sobom svoju posebnost i više se nikada ne vraćaju.

Branko Radaković

Slučajnost, namera ili dobar marketinški potez

Uvek sam, nekada sa blagom nevericom, a nekada sa potpunim nepoverenjem slušao i čitao priče da su neki umetnici poput proroka predviđali budućnost na različite načine i nesvesno znali da protkaju, kao u nekom transu tanane niti budućnosti. To su najčešće činili najveći umetnici određenog perioda. Često su među savremenicima bili označeni kao genijalci ali i kao neshvaćene individue.
Pored toga što su govorili o nekim budućim vremenima kroz svoj umetnički izraz znali su da osete i svoju ličnu propast, bolest ili smrt. Nisam puno u sve to verovao sem u neke slučajeve od kojih se obavezno naježim. Nisam pridavao tome puno značaja jer sam znao da se sve to veoma često koristi u reklamne svrhe, te labilna publika prihvata autora kao neko nadmoćno i uzvišeno biće. Jedni od retkih u koje verujem da su imali neke posebne instikte da predvide budućnost su genijalci koji su stvorili ’’Top listu nadrealistu’’. Kroz crnohumorne skečeve oni su oslikali kasniju propast jedne zemlje, a delići te propasti se još uvek prožimaju. Voleo bih da se u skorije vreme završi i krene neko bolje vreme.
Žarko Laušević je glumio u filmu ’’Bolje od bekstva’’ glumca koji završava u zatvoru i nakon toga zadesila ga je slična sudbina, mada je to definitivno puka slučajnost, iako mnogi ljude to ne žele da priznaju, a neki od toga prave medijsku priču. Moram da priznam da postoji interesantna morbidna povezanost, iako je sve to bio samo nesretan sticaj okolnosti.

Zanimljivo je i da se glavni junak u filmu Miše Radivojevića ’’Dečko koji obećava’’ zove baš Slobodan Milošević, iako je film snimljen 1981. godine. Devedestih je do ovog filma bilo jako teško doći jer je na neki način bio zabranjen.
Grupu EKV odavno prati etiketa ukletog benda ali nažalost sa pravom. Ne znam da li još negde u svetu postoji grupa gde su svi iz originalne postave preminuli, i to tako mladi. Ako dodamo još neke ljude oko njih koji su prerano otišli, shvatimo da se radi o masovnoj katastrofi po kvalitet naše kulture. Naježim se svaki put kada čujem ’’Par godina za nas’’. To zaista asocira na njihovu smrt jer naziv albuma ne verujem da je u to vreme, kada je sniman, pravilno i tačno protumačen. Verovatno je zvučao veoma apstraktno i verujem da je publika već bila naviknuta na njihove neobične naslove, te niko verovatno nije uzeo ni ozbiljno da izanalizira ovu pesmu. Ne liči na slučajnost, već na zloslutnu poruku, a tih ’’par godina za nas’’ ozbiljno je zazvučala, tek nakon njihovih preranih odlazaka, kada je već bilo kasno. Tih ’’par godina za nas’’ odnosi se i na čitavu zemlju koja se nesretno i krvavo raspala, a taj haos nastavio je da traje do današnjih dana. Nadam se da ćemo jednom izaći iz tog začaranog kruga, probuditi se i shvatiti da je sve to bio jedan košmar.
EKV je tako postao bend koji je na vreme davao signale da će se nešto loše desiti svima nama, ali kao i uvek, umetnici nikada nisu toliko ozbiljno shavaćeni da ih čuju svi koji trebaju u pravom trenutku. Ovo je i dokaz da umetnici, ne samo da ne mogu da ’’promene svet’’, nego ne mogu da utiču ni na kakve bitnije promene koje se ne odnose na muziku. Voleo bih da nisam u pravu ali nažalost jesam.
Strašno mi zvuči i naslov filma Živojina Pavlovića ’’Doviđenja u sledećem ratu’’ iz 1980. godine. U vreme dok su snimali poslednje kadrove tog filma u Španiji, umro je Tito. To može samo još dodatno da uzbudi one koji veruju u to da umetnici mogu biti proroci.
Možda ne znam da predvidim neki događaj koji tek treba da se desi jer nisam Nostradamus, niti želim da budem ali zato sam želeo da napišem ovaj tekst i podelim sa nekim ono što mi se desilo nekim suludim sticajem okolnosti i tako upozorim neke mlade stvaraoce da paze šta rade sa svojim delima. Naravno, ovo upozorenje je šala jer to što se desilo meni i što se dešavalo nekim umetnicima može da se okarakteriše i kao puka slučajnost.
Maja meseca ove godine napisao sam spontano ideju za svoj triler za koji sam u junu mesecu razradio scenario. Pošto je lik koji treba da glumi glavnu ulogu između ostalog trebao da dobije gušenje i završi u bolnici, želeo sam da saznam kako je moguće da neko mlad dobije gušenje. Želeo sam da znam uzroke, neki malo stručniji naziv za to, a pošto je moja majka medicinski radnik, prvo sam nju upitao i kasnije još neke stručnjake od kojih nisam izvukao ni jedno važnije saznanje, sem da je to moguće.
26. jula otišao sam za Kikindu, a 6. avgusta je počelo snimanje tog mog kratkog filma koji još uvek nisam izmontirao, a koji će možda biti nazvan ’’Skrivena projekcija’’, mada u opticaju su još neki naslovi i pitanje je kako će se na kraju zvati. Uspeo sam da uz pomoć očeve sestre koja je medicinska sestra u penziji snimim scene u Opštoj bolnici Kikinde. Prvo sam sa njom otišao da razgovaram sa direktorom bolnice koji je bez problema pristao na moj predlog.
Dobili smo, između ostalog sobu u kojoj smo nesmetano mogli da radimo i sve ono što nam treba kako bi snimili adekvatne scene.
Sanja Kokanov, Danijel Kiš i Miloš Milekić snimali su sa mnom naporno po ceo dan, a film je završen 12. avgusta.
14. avgusta sam otišao iz Kikinde u Bač, a 26. avgusta umalo se nisam ugušio. Popio sam Caffetin jer me bolela glava. Prvobitno sam hteo da popijem Brufen ali moj otac je smatrao da je previše jak za organizam. Dobronamerno mi je dao tabletu od koje mi je u roku od minut postalo jako loše. Osetio sam prvo neverovatan bes u sebi. Dobio sam osip lica, a onda sam shvatio da je izbio po celom telu. Dobio sam i neverovatne bolove u petama. Osećao sam se kao da hodam po noževima. Uskoro nisam mogao ni da hodam, a i jezik mi je dobro zadebljao. Poželeo sam da umrem jer mi je kompletno telo preživljavalo nemoguće muke. Nisam znao šta mi se događa jer nikada do sada nisam osetio tako nešto. Uskoro su kod mene kući došle dve doktorke i saopštile mi da sam alergičan na Caffetin i zbog toga sam dobio odmah dve injekcije kako se ne bih ugušio.
Bilo mi je malo bolje ali posavetovale su me da odem sa njima do bolnice i tamo dobijem malo kiseonika. Još uvek sam osećao nesvesticu, a uskoro sam poslat i u Novi Sad, gde sam ambulantnim kolima odvežen na Kliniku za kožno-venerične bolesti. Primio sam infuziju i dobio još jednu injekciju. Prespavao sam to veče tamo.
Sutra sam shvatio da sam bio u životnoj opasnosti i da na vreme nisam dobio injekcije bio bih mrtav.
Rekli su mi da ne smem konzerviranu i suhomesnatu hranu, kafu, a najstrožije su mi zabranili da pijem Caffetin. Bio sam utučen. Nisam mogao da verujem da se meni tako nešto desilo, a još više mi je bilo neverovatno to što sam u svom poslednjem filmu koji sam snimao odredio baš da glavni junak mog filma na kraju umre upravo od posledica gušenja, samo što se u filmu ne zna uzrok. Na svu sreću, ja sam ostao živ i znao sam uzrok. Bio je sve to sticaj okolnosti ili možda nešto drugo. Da li je to bila neka moja čudna intuicija, nikada neću saznati. Ipak, sledeći put kada budem smišljao priču za film dobro ću razmisliti o čemu će ona govoriti, a ono što sada znam je da definitivno treba prenositi pozitivnu energiju kroz svoja dela.
Bilo bi i potpuno glupo da umrem od jedne tablete Caffetina, a većina mojih novotalasnih junaka umrla je od heroina. Ovo se čak i rimuje, a i morbidno je ali sve ovo što sam napisao su činjenice.

Branko Radaković

Ta divna splitska noć

’’Ta divna splitska noć’’ je hrvatski film iz 2004. godine, veoma moderan i verovatno jedan od najboljih koji je snimljen u hrvatskoj kinematografiji u XXI veku do sada.
Odlična crno-bela fotografija, gotovo stripska, samo još više dodaje događajima mračniju atmosferu.
Film se sastoji iz tri priče koje su na zanimljiv način povezane i dešavaju se u vreme dočeka Nove godine, tačnije u poslednja dva sata stare godine.
Ono što ovaj film čini dramatičnim jeste činjenica da u sve tri priče glavni akteri ginu upravo u samu ponoć, u vreme kada ljudi treba da budu najopušteniji i najsrećniji. Loše raspoloženje projektovano je i na ljude iz okoline glavnih likova.
Neupućene gledaoce naslov može asocirati na to da se radi o nekom laganom filmu.
Reditelj je možda hteo da prikaže da neke stvari u životu nisu baš onakve kakve izgledaju tj. da iako sve naizgled deluje bezbedno i romantično, da je to samo jedna glamurozna maska ispod koje se krije surova realnost. Možda nam je želeo poručiti da iza te maske postoji nešto skriveno, nešto što mi ne možemo odmah da saznamo. Zato stvari trebamo da ispitamo, a da li dobijamo i prave odgovore na neka pitanja su posebna tema.
Istaknut je taj ekstremni kontrast, jer iako je za sve namenjena Nova godina, ona se ipak ne završava za sve sretno.
Uvodni kadrovi prikazuju novogodišnji vatromet, a kamera zatim vodi do mračnih ulica gde se zapravo odvija glavna radnja filma. Taj početak nam odmah nagoveštava da se radi o nekoj drami, pomalo neobičnoj jer se dešava kada bi svi trebali da budu veseli. Uskoro vidimo čoveka koji leži na jednoj od tih ulica. To je, kasnije se ispostavlja, akter prve priče, sitni diler Nike. Nakon toga kamera putuje dalje do neke druge ulice gde jedna starica sa prozora na sav glas viče: ’’Upomoć, ljudi!’’, dok ispod prozora stoje tri mornara. Nakon toga, kamera odlazi na Peristilu gde se održava novogodišnji koncert, međutim, nema muzike. Uskoro vidimo i pevača i glavnog dilera koga glumi Dino Dvornik koji gleda sa glavom podignutom prema nebu i počinje ubrzo da se krsti, dok se vatromet i dalje razdragano viori nebom. To nam pokazuje da je vreme ovih dešavanja ponoć.
Sledeća scena prikazuje stari sat na kome otkucava 22 časa. Diler Nike vodi ljubav sa svojom devojkom Marijom, udovicom koja živi sa svojim malim sinom. U njenom su stanu i u tom njihovom ljubavnom zanosu Marija traži od dečka da je šamara, što ovaj i čini. Sin to iz druge sobe sve vidi, te strahujući da mu se nešto ne desi sa majkom, odlazi po pištolj, koji je verovatno pripadao njegovom pokojnom ocu. Pošto Marija vidi da joj se sin probudio, sve prolazi bezazleno. Majka moli svog sina da zaspi.
Nike uskoro saopštava Mariji da putuje u Minhen, što dovodi do toga da se Marija rasplače i naljuti žestoko na njega. Nakon pokušaja da smiri situaciju, Nike odlazi iz stana. Uskoro od drugog dilera dobija paketić koji treba da odnese u Minhen. Međutim, problem nastaje u autobusu koji još nije ni krenuo, gde policija traži od putnika pasoše. Nike udara jednog policajca, zatim istrčava iz autobusa gde policajca spolja odgurne i nastavlja trčećim korakom. Ne uspevaju da ga stignu, a Nike ubrzo nalazi dilera koji mu je dao robu i ubija ga. Nakon toga vraća se u zgradu njegove devojke gde ga u hodniku čeka njen sin sa pištoljem i puca u njega tačno u ponoć.
Ova prva priča završava se tako što Nike izlazeći na ulicu uskoro pada, te se ponovo srećemo sa scenama sa početka filma.
U drugoj priči imamo četiri mornara, među kojima je i Franky koga glumi čuveni reper i glumac Coolio. Njemu žele da pomognu drugari da zaboravi svoju bivšu ljubav tako što mu preko dilera Crnog pronalaze Maju koja je u narkomanskoj krizi i da bi zaradila za drogu pristaje na to da spava sa nekim. Crni obezbeđuje i sobu koju im iznajmljuje starica koja se pojavljuje u uvodnom delu filma na prozoru i zapomaže. Dok trojica njih stoje na ulici i navijaju, misleći da im se prijatelj dobro zabavlja, Maja i Franky razgovaraju. On priča o svojoj bivšoj devojci koja je trebala da mu bude žena i koja se upravo venčala sa njegovim najboljim prijateljem. Sve što bi zaista želeo je poljubac od njegove bivše.
Dok Maja pokušava da se ufiksa, on revolverom puca sebi u glavu tačno u ponoć.
Druga priča se završava tako što starica izlazi na prozor i viče, te se po drugi put srećemo sa scenama sa početka filma, samo iz malo drugačijih uglova.
U trećoj priči glavni akteri su Luka i Anđela, ljubavni par željan sexa. Jedini problem je u tome što ne mogu da nađu adekvatno mesto pogodno za vođenje ljubavi. Posle pokušaja da to urade u mračnom hodniku neke zgrade, gde ih je zatekao i oterao jedan stanar te zgrade, odlaze na ulicu, a potom do kafića. Tu Luka u WC-u sreće Crnog, njegovog nekadašnjeg dilera, koji na svaki način pokušava da ga vrati na put pakla. Međutim, pošto Luka odbija drogu, Crni glumi dobronamernog prijatelj i daje mu ključ od kuće, kako bi imao gde da odvede svoju devojku Anđelu.
I kada konačno uspevaju da budu sami, Anđela pokazuje svom dečku trip i saopštava mu da želi da ga proba. Zaljubljeni i naivni adolescenti upuštaju se u lošu priču, koja ima svoju cenu.
Uskoro počinju i ne tako bezazlene halucinacije, a vrhunac tek nastaje kada izlaze kroz prozor i počinju da se šetaju po krovu.
Luka počinje da umišlja da ga vide ljudi iz publike i da mu čak i znaju ime, te da ga pozivaju zajedno sa pevačem da siđe dole. Umišlja da mu rastu krila i tačno u ponoć skače sa ogromne visine.
Film Arsena Antona Ostojića ’’Ta divna splitska noć’’, ako ništa drugo, trebao bi bar zadovoljiti svakog ljubitelja drame, jer ovako dobar film se ne snima tako često.

Branko Radaković

Sonja Savić - Poslednji istinski trag osamdesetih

24. i 25. septembra Sonja Savić je u medijima bila prisutna više nego u poslednje dve decenije skupa. Medijska nekrofilija je uobičajena pojava kada nas neko nepovratno napusti ali mislim da takva količina neumesnih hvalospeva i poluistina, te već dosadne priče o isforsiranim komercijalnim filmovima u kojima je glumila, zgadila bi se, ako nikom drugom, upravo samoj Sonji. Ipak, iz tih medija saznali smo za tragičnu vest i uzrok njene smrti.
Sonja je 23. septembra u 18:30 počela da pada u komu, a njen ’’prijatelj’’ pozvao je Hitnu pomoć oko 22 časa, kada je već prestala da daje znake života. U 22:30 lekari su konstatovali smrt. Umrla je od prekomerne doze heroina. Kompletno telo joj je bilo u ožiljcima od uboda igli i još za života bila je u bednom stanju. Pojedini mediji preneli su i vest da je slavna glumica preminula na starom dušeku, okružena špricevima i da u njenom stanu nije bilo nikakvog nameštaja jer je sve rasprodala kako bi došla do droge, što je njena majka negirala, govoreći da je vodila normalan i uredan život. Činjenica je da je Sonja živela haotično dugi niz godina i to se videlo na njoj, a uostalom to je i sama izjavljivala dok je bila živa.
Velika glumica sahranjena je u četvrtak 25. septembra u selu Donja Gorevnica kod Čačka, rodnom mestu njenog oca.
Ovim tekstom ne želim nikoga da uvredim ili da budem oštar prema nekome, već želim da realno sagledam jedno veliko ime, a trebali bi i sami poštovaoci njene umetnosti, posle ovog teksta još više da je vole. Želeo sam da napišem nešto sa čim bi i Sonja makar malo bila zadovoljna, ma gde da je sada, a i svi ostali ljubitelji i iskreni stvaraoci umetničke scene. Takođe bih želeo da ovaj tekst bude na pravi način shvaćen iako znam da se ovim tekstom ništa ne može promeniti ali barem se na neke stvari može ukazati kako bi put alternative bio dalje razvijan na zdravim i pravim osnovama.
Pre svega, Sonju sam jako voleo kao glumicu i cenio njene hrabre izlete u umetnost koja kod nas nikada nije bila dovoljno shvaćena. Dok sam bio klinac, ona je za mene bila nedodirljiva zvezda kojoj sam se divio. Ipak vremenom čovek se razvija i sazreva, pa tako se i mišljenje o nekome menja. Sonju sam i dalje poštovao ali shvatio sam da kao i drugi ljudi sa malog ekrana nije idealna. I ona je kao i svi ljudi na ovom svetu, manje ili više poznati i nepoznati, bila biće sa manama.
Ona je bila specifična i potpuno je odudarala od svih, ma šta da je radila.
O njenim velikim uspesima osamdesetih ne bih želeo da pišem jer je to već dobro poznato i sa ovom pričom mediji su već odavno dosadili. Uvek me je fasciniralo što pored komercijalnih filmova radi veoma predano na eksperimentalnim projektima. To je bio dokaz da ona umetnost zaista voli i da joj nije samo novac najbitniji. Međutim, kasnije su joj postali važniji nekomercijalni radovi kojima se mediji nikada nisu dovoljno bavili, a nije želela da se vrati filmovima za široke narodne mase i tu je stvoren egzistencijalni problem za nju. Mnoge moćne ljude je prozivala i tako je zaista postala odbačena. Nikada nije pristala da se prilagodi kalupima, te je zbog toga potonula u medijski mrak.
Pošto je Sonja često isticala da je alternativni umetnik, a pošto se i ja osećam pripadnikom takve vrste umetnika, želim da ovim tekstom, između ostalog i objektivno sagledam ovakvu vrstu delovanja na našim prostorima u kojima je jako teško opstati kao njen zagovornik. U našim medijima ni Sonja, a ni drugi kreativci poput nje nikada neće dobiti dovoljno prostora za svoju apstraktnu umetnost jer veći deo naše publike nikada nije bio, niti će biti spreman, a ni dovoljno obrazovan da to makar ne omalovažava. Koliko su mediji zainteresovani za ovakvu umetnost, govori dosta i tekst objavljen 18. januara 2008. o filmu ’’Šarlo te gleda’’. Dnevni list ’’Blic’’ je objavio između ostalog uz intervju sa Sonjom, sledeće: ’’Glumica Sonja Savić nedavno je režirala film ’’Šarlo te gleda’’ čija radnja govori o kultnom bendu iz osamdesetih ’’Šarlo Akrobata’’. Ovo filmsko ostvarenje premijerno će biti prikazano na festivalu dokumentarnog filma DORF 08 koji se od 6. do 9. marta održava u Vinkovcima’’. Sonja je film režirala pet godina ranije, što nikako ne može da se formuliše kao ’’nedavno’’ i ne može se opravdati kao štamparska, slučajna ili ne znam kakva greška.
27.09.2008. Vladimir Đurić - Đura napisao je takođe tekst pod nazivom ’’Heroina osamdesetih’’ gde je između ostalog uz po koju grešku, neoprostivo prekrstio dokumentarac ’’Šarlo te gleda’’ u ’’Šarlo je lep’’. I ovo je takođe objavio ’’Blic’’. Đura sebi to nije smeo da dopusti, naročito zbog toga što sebe predstavlja u javnosti kao odličan poznavalac novog talasa. ’’Blic’’ mu je obezbedio i stalnu rubriku pod nazivom ’’Duh osamdesetih’’, gde on piše o dešavanjima i akterima iz vremena novog talasa . Na ovaj način on prezentuje mlađima katastrofalne greške o tom razdoblju, što je apsurdno za nekoga ko navodno želi da očuva kulturu tog vremena putem pisane reči u ovom dnevnom izdanju. Tragedija je još veća što je isti čovek najavljivao u medijima kako bi trebalo da počne realizacija serije po njegovom scenariju koja govori o novotalasnoj sceni.
Dnevni list Srbije ’’Gazeta’’ 25. septembra 2008. objavio je tekst pod nazivom ’’Tužan kraj!’’, gde su između ostalog objavili sledeće: ’’Tokom osamdesetih, Sonja se intenzivno družila i sa članovima sastava ’’Šarlo akrobata’’ Milanom Mladenovićem (kasnije frontmenom ’’EKV’’) i Ivicom Vdovićem, koji je takođe umro od prekomerne doze 1992. godine’’. VD je preminuo od side i Sonja je u svom poslednjem medijskom pojavljivanju u specijalnoj emisiji o bendu ’’EKV’’ koja je emitovana 21. septembra upravo pričala o tome.
Kada novinari ne znaju informacije koje bi trebalo, ne znam onda šta uopšte rade, jer njihov je posao da poznaju materiju o kojoj pišu. Trebalo bi da prenose tačne podatke o nečemu što prezentuju negde. Ovako smo izloženi raznim lažima koje nam serviraju neodgovorni ljudi jer razne dezinformacije su česte u svim medijima. Dug bi bio spisak njihovih nemarnih izleta ali to više ne može niko da ispravi i to bi bila posebna priča o kojoj ne bih posebno da trošim energiju.
Veoma često ljudi smatraju da uz modernu umetnost obavezno ide i droga. Ipak, nije baš uvek tako ali veoma često dešava se da i sami umetnici daju povoda da se tako misli o njima. Zbog toga jednom bi trebalo da se na neki način stane na put pristalicama ovakvog načina života jer tako se ne postaje bolji umetnik. Mnogi mladi upadnu u tu zamku iz koje kasnije nema izlaska. Na kraju krajeva, svako ima prava da radi ono što smatra da je dobro za njega ali sve to ima svoju cenu koju čovek na kraju mora da plati. Sonja je puno toga mogla da uradi u ličnom životu, a njoj je ipak bilo draže da bude avangarda i buntovnik sa razlogom i sve to zajedno sa opijatima. Njeni prijatelji su umrli od droge ali to njoj nije bilo dovoljno da shvati da i ona ne treba tako da prođe. Kao umetnike ih neizmerno cenim, a ono šta su činili sami sebi može poslužiti kao primer kako čovek ne treba da živi. Nemam prava nikoga da osuđujem ali mislim da je Sonja mogla ipak da živi puno bolje da je to želela. Ipak, ona je izabrala sama to i tako je i završila. To dokazuje između ostalog i izjava da joj je ideal kratka i vesela smrt koju je dala u emisiji ’’Balkanskom ulicom’’ 2003. Bez obzira na sve, Sonje bi svi trebali da se sećaju u najboljem izdanju jer puno toga je dobrog dala u kinematografiji i alternativnoj umetnosti, a nakon njenog odlaska publika će biti uskraćena jer ona je mogla još puno toga da ostavi. Bila je posebna vrsta i takvih ima vrlo malo.
Sonja je bila poslednji ozbiljni promoter novog talasa. Nije mogao skoro ni jedan intervju sa njom da prođe, a da ne spomene svoje mrtve prijatelje. O tom vremenu i njima snimila je i već pomenuti film ’’Šarlo te gleda’’ koji je premijerno prikazan krajem februara 2003. u velikoj sali beogradskog Doma omladine i repriziran je par puta u martu.
Ja sam tada još uvek sam bio student I godine Više škole likovnih i primenjenih umetnosti. Obavezno sam šetao sa nekim od svojih kolega nakon predavanja Beogradom i ako smo predavanja imali ujutru, uveče sam obavezno odlazio autobusom sa Novog Beograda u centar. Jedne večeri slučajno sam ugledao skromni plakat za film ’’Šarlo te gleda’’ kako neupadljivo stoji na ulazu Doma omladine. Bio sam oduševljen i izgledalo mi je neverovatno ono što sam pročitao. Pošto je nastala ogromna euforija nakon tog saznanja, upitao sam ženu na biletarnici da li će biti u skorijoj budućnosti još neka projekcija filma, jer sam bio tada bez para kao i veoma često dok sam studirao. Saznao sam da je premijera već bila i da će film samo još jednom biti prikazan te večeri. Euforija je zbog toga nestala.
Ipak, moj kolega Mlađan pozajmio mi je novac shvativši koliko mi je to važno da vidim. Uskoro sam otišao do sale i tamo među gomilom ljudi prvi put video Sonju Savić uživo. Bio sam iznenađen koliko joj je lice propalo.
Na drugoj godini moj kolokvijalni rad iz predmeta Estetika medija i masovnih komunikacija bio je upravo Sonjin film ’’Šarlo te gleda’’. Ovaj predmet koji smo dobili na toj drugoj godini i koji se dosta bavio istorijom kinematografije, imali smo i na trećoj, a ja sam se za to vreme još više inficirao filmom. Jedno vreme sam razmišljao da kada diplomiram na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti probam da upišem Fakultet dramskih umetnosti, što se nikada nije desilo, pre svega zbog dosta loše finansijske situacije. Pored svega toga ipak je ostala velika ljubav ali i strah i ubeđenje da ja to nikada neću moći. Ipak nešto se desilo sa mnom kada sam bez ikakvih problema 2006. digitalnim fotoaparatom zabeležio svoju ideju za film ’’Putokaz za život koji ne postoji’’. Kasnije sam beležio pozajmljenom kamerom ideje koje su odjednom munjevito izlazile iz mene, koje sam početkom 2007. počeo da montiram.
Jedna kreativna kapisla verovatno je pukla u vreme kada je Sonja počela da vodi emisiju ’’Sanjarenje sa Sonjom Savić’’ na televiziji ’’Avala’’ te 2006. jer pre prve emisije još uvek nisam smeo da se usudim da uzmem kameru u ruke. Sonja je još jednom dokazala da je neverovatno inspirativna. Bila je veoma oštra u tim emisijama prema gostima koji nisu potpuno u umetnosti ili to rade zbog para, a nisu pročitali ni osnovnu literaturu iz oblasti koja ih navodno zanima. Da je bilo više ovakvih voditeljki, možda bi kultura procvetala kod nas, a ovako smo nepovratno uskraćeni.
Kako sam brzo napredovao sa montažom i imao već tri završena kratka filma u martu 2007. želeo sam da pokušam da ih nekako pokažem Sonji. Trebalo je za tako nešto prvo pronaći veliku gumicu i ja sam u tome ubrzo uspeo.
Imao sam čast da marta 2007. stupim u kontakt sa Sonjom i tako je površno upoznam i van ekrana, a to me je neizmerno radovalo.
Sticajem čudnih okolnosti na jednom sajtu, gde su bile inforamacije o njenim projektima, postojao je i podatak o jednom broju telefona koji sam odlučio da okrenem iako nije pisalo da je to broj Sonje Savić. Bio je i suviše sulud taj moj potez ali kada sam nazvao sa druge strane slušalice javio se poznati ženski glas. Ja sam uzbuđeno izgovorio njeno ime, kako bih bio uveren da se radi o osobi koju tražim, a pošto je ona potvrdno odgovorila, uljudno sam se predstavio i krenuo je razgovor. Prvo što sam saznao bilo je to da je ukinuta njena emisija na televiziji ’’Avala’’.
Dobronamerno me je savetovala da se obratim nekom moćnijem i da je ona niko i ništa. Ja sam joj na to odgovorio da je ona veliki umetnik i da ja želim da baš ona vidi te radove zbog toga što je neizmerno cenim.’’Šta će ti to sinko?’’ pitala me. Rekao sam joj da je to jače od mene, kao što sam znao da i ona to radi jer voli umetnost. ’’I ja tako ceo život snimam i nemam od toga ništa’’ rekla je.
U tom našem razgovoru, rekao sam joj i gde živim, a onda je ona zapazila da po naglasku kao da nisam iz Vojvodine, što je bilo tačno. Bio sam rođen u Paraćinu, a kako sam živeo i u Beogradu i Kikindi i završio na kraju u Baču, moj naglasak je verovatno postao mešavina ovih potpuno različitih dijalekata. Ona je bila neprikosnovena u tome da to prepozna.
Rekla mi je da ćemo se možda jednom videti kada bude dolazila u Novi Sad.
Na moje pitanje da li će se uskoro pojaviti u nekom filmu, odgovorila je da je sve korumpirano i da reditelji traže mlade glumice, a da je ona već stara.
Na kraju našeg telefonskog razgovora dala mi je njen e-mail i kućnu adresu na kojoj sam joj uskoro poslao jedan DVD sa mojim reprodukcijama, spotovima, kratkim filmovima...
Kada smo se drugi put čuli započeo sam priču o filmu ’’Život je lep’’. Pošto sam nakon nekog vremena od kada sam došao da živim u Baču shvatio da je deo filma sniman na legendarnoj Tvrđavi u Baču, pokrenuo sam tu temu sa njom kako bh nešto više saznao o tome. Rekla mi je kako su snimali taj film na ogromnoj hladnoći. U nastavku tog razgovora pričali smo više o privatnom životu. Bilo mi je neobično koliko se brine o svojim roditeljima.
Na kraju mi je rekla da joj je stigao DVD koji sam joj poslao i da će ga uskoro obavezno pogledati. Da li ga je Sonja ikada pogledala, ja nikada nisam saznao jer više sa njom nikada nisam pričao i zbog toga mi je mnogo žao. Nadao sam se da će se to desiti bar još koji put.
Drugi i poslednji put uživo video sam je 18. VII 2008. u Paraćinu. Izvodila je tada monodramu ’’Tajna venčane haljine’’ i naišla na ogromno nerazumevanje u publici. Ne znam kako je ova monodrama prihvaćena u ostalim mestima Srbije ali u Paraćinu su ljudi počeli da izlaze iz pozorišta. Imao sam tada ideju da deo ove predstave ubacim u svoj kratki film koji sam u to vreme radio u Paraćinu. Pošto sam isplanirao za potrebe filma da snimim scene momka i devojke kako gledaju predstavu i da to ubacim kao neki neobavezni deo filma, između nekih već snimljenih scena, došao sam na ideju kako bi bilo fenomenalno da zabeležim i Sonju na bini. Za tako nešto morao sam prvo da pitam nju ali pošto je Sonja bila jako nervozna i nepristupačna, ta moja ideja je propala. Snimio sam scene koje su mi bile potrebne za film, a Sonjinu monodramu sam ipak zabeležio kamerom za svoju privatnu kolekciju. Tada nisam mogao ni da pomislim da će to biti ako ne poslednji video zapis Sonje Savić onda sigurno jedan od poslednjih. Ni po čemu nije se moglo zaključiti da će Sonja uskoro preminuti. Čak je tada i bolje izgledala nego u nekim njenim ranijim televizijskim nastupima kada je odavala sliku osobe koja više nema snage da se bori za život. Žao mi je što tada u Paraćinu nisam uspeo da pričam sa njom. Sada, nakon svega ozbiljno razmišljam da deo video materijala koji posedujem iskoristim u svom filmu koji još uvek nisam izmontirao i koji bi trebao da se zove ’’Iluzija’’. Tako bi odao počast ovoj velikoj umetnici. Samo još uvek nisam siguran da li je to umesno nakon njene smrti. Ipak to bi bio neki moj omaž velikoj glumici i nadam se da to niko ne bi shvatio pogrešno, a nadam se najmanje Sonja.
Kada sam saznao za njenu smrt, kao i za mnoge druge, ona je i za mene bila šokantna i nisam mogao da verujem u to jer od nje se još dosta toga očekivalo, bez obzira što su postojali periodi pauze u njenoj glumačkoj karijeri. Ona sa druge strane nikada nije posustajala. Predano je bez pauze tekla njena karijera alternativne umetnice i ako ništa drugo verovao sam da će to još dugo trajati i da će još puno toga izneti ako ne u širu javnost, a ono bar među iskrene poklonike umetnosti. Beskrajno mi je žao što to nije tako i to je nenadoknadiv gubitak.
Sonja je po onome u šta sam se i sam uverio, a i što drugi pričaju, znala da bude veoma topla i draga, dok je sa druge strane znala da bude odbojna i nepristupačna, što je verovatno bila posledica drogiranja. Umela je da bude veoma oštra prema drugima ali izgleda najviše prema sebi. Ta Sonja bila je sasvim drugačija. To kao da je bila neka sasvim druga osoba.
Vodila je dugogodišnju unutrašnju borbu i na kraju je nažalost, pobedilo zlo, njena druga strana koja je živela u njoj i bila joj dugogodišnji neprijatelj.
Svoje tamnovanje izvan medija pripisivala je drugima, a teško je utvrditi šta je prava istina, da li su je drugi stvarno zanemarili ili je ona pažljivo birala gde da će se pojaviti. Sonja se 2008. pojavila u filmu ’’Princ od papira’’ i seriji ’’Vratiće se rode’’. Činilo se da se vratila na pravi put. Šteta što je to ispalo samo prividno.
Istina je da je ovom zemljom odavno zavladao kič i da su mnogi istinski umetnici već dugo na margini ali upravo zbog toga čovek ne bi trebao zanemariti i uništavati sebe već se upravo zbog toga treba boriti svojim oružijem koliko može kako bi promovisao kvalitetne i prave vrednosti.
Teško je da se u ovako malom osvrtu objasni život nekoga jer život je i suviše komplikovan, te je teško reći kada je Sonja krenula ozbiljno da tone i šta je uzrok tome. To niko pouzdano ni ne zna. Ona je sa sobom ponela tu tajnu jer je samo ona to najbolje znala. Mi možemo da nagađamo, kao što su to činili mediji ali time se sada ništa ne postiže.
Tek će se u budućnosti zbog njenog preranog odlaska osetiti kolika je praznina prisutna na skromnoj kreativnoj sceni Srbije.
Povremeno se setim njenih reči: ’’Šta će ti to sinko?’’, a posebno mi sada odzvanja u glavi dok ovo pišem. I stvarno kada se ozbiljno zapitam šta mi sve ovo treba i zbog čega ja to radim kada od toga nemam ništa, znam da sam umetnost oduvek iskreno voleo, a i Sonja.
Izgleda da je umetnost nekada veća i jača i od samog života.
Nadam se da je sada našla svoj mir, a na filmu i u nama koji smo verno pratili njene umetničke domete uvek će ostati živa.

Branko Radaković