Život i smrt porno bande

Odmah na početku ovog teksta moram da napomenem da ovo nije filmska kritika filma ''Život i smrt porno bande'' jer film i pored velike želje i volje nisam uspeo da vidim, te samim tim ne mogu da sudim o umetničkim kvalitetima samog dela. Ovo je sud o podmukloj marketinškoj kampanji koju sprovode ljudi oko ovog filma jer zahvaljujući njoj možemo da kažemo nešto i o trenutnom stanju u domaćoj kinematografiji jer je i to ogledalo današnjeg srpskog filma.
''Život i smrt porno bande'' je od strane beogradskih kritičara žestoko ishvaljen i isforsiran film i pre nego što je publika pošteno mogla da ga vidi. Neki su toliko preterali da su pisali da je to najbolji film koji je snimljen u poslednjih dvadeset godina. U takvoj atmosferi preteranih hvalospeva, normalno je da će film zainteresovati i širu masu koja možda i ne bi otišla u bioskop ali koja naseda na infantilne i patetične izjave. Tu je naravno i provokativan naslov samog filma koji može privući još dodatan broj gledaoca. Sve u svemu, dobar marketinški posao je odrađen, nema šta. Samo sramota je što se neki ljudi duže vreme predstavljaju kao borci za kinematografiju i kao da će promeniti stanje u domaćem filmu, a ustvari rade sasvim suprotno tj. rade sve ono što rade i drugi koji se bar licemerno ne hvale kako rade ''za bolje sutra'' naše kulture. Suština je da im je cilj samo ''otimanje para od naroda''.
U nedeljnom programu ''Kolosej'' bioskopa u kratkom sinopsisu za ovaj već unapred ''legendarni'' film, stoji sledeće: ''Reditelj Marko pokreće porno kabare. Policija prekida premijeru... Marko sa ekipom kreće na turneju. Dolazi do žestokih sukoba sa isprovociranim seoskim gledaocima. Nemački novinar nudi Marku da snima filmove sa autentičnim scenama seksa i nasilja u kojima će žrtve biti dobrovoljci...''. Mislim da su najveće žrtve potencijalni gledaoci ovog filma. Oni koji bi želeli da ga vide, mogu da dođu u situaciju da odu na projekciju u biskop na Ušću ali da ne pogledaju film jer projekcija, verovali ili ne, košta svega 900 dinara. Moj prijatelj, njegova devojka i ja smo se neprijatno iznenadili kada smo 26. septembra, u subotu uveče, to saznali. Prvo smo jurili taksijem da bi stigli na projekciju, a onda nas je dočekala šokantna informacija. Na pitanje zbog čega je cena filma toliko visoka, prodavačica karata nam je rekla da je to jedina projekcija koja toliko košta jer je u VIP sali, a da su ostale 300 dinara. Razočarani, zaključili smo da više nikada nećemo doći do ovih prostorija ili bar ne zbog projekcija u VIP sali. Toliko veliki bezobrazluk nije viđen jako dugo. Sigurno bar jedno dvadeset godina. Šta znači to biti u VIP sali? Da li to znači da mi trebaju 900 dinara da bih bio važna ličnost? Voleo bih da mi neko objasni šta to VIP zaista znači u ovom slučaju jer ovaj film je ušao u redovan bioskopski repertoar. Pošto ni u jednom drugom bioskopu koliko ja znam ne postoje projekcije, sem na ovom mestu, za manje para ne možete ni videti ovaj film jer ne postoji termin sa jeftinijom projekcijom. Tačno je da su mediji izveštavali da će projekcije biti još i u bioskopu ''Balkan'' ali to koliko sam ja mogao da vidim ne važi ili nije važilo samo tog vikenda, baš kada smo mi hteli da ga vidimo. Pre odlaska na projekciju pogledali smo detaljno repertoare svih bioskopa u Beogradu ali jedina solucija toga dana nam je bio bioskop na Ušću i verovali smo da je cena karte pristupačna ali prevarili smo se. Zbog toga ovaj film nemam želju više ni da pogledam.
Nije mi samo jasno ko daje toliki novac za jednu projekciju. ''Život i smrt porno bande'' je, koliko sam ja čitao, veoma važan i nije za širu publiku, a i sami znamo da pravi sladokusci i ljudi koji znaju da prepoznaju dobro ostvarenje nemaju baš toliko para za jednu projekciju, ma koliko bili svesni da je film kvalitetan.
Voleo bih da znam koliki je broj ljudi video ''Život i smrt porno bande''. Ljudi ne idu u bioskop i kada je ulaz besplatan, a kamoli kada nešto košta. Sa druge strane ljubitelje filma mogu samo da odbiju jer je ovo podcenjivanje publike jer film i postoji zbog publike, a ne zbog ne znam čega.
Veća prevara dugo nije viđena. Ovo je još jedna provalija koju sama sebi kopa srpska kinematografija.

Branko Radaković

Aleksandar Petrović

Aleksandar Petrović, legendarni srpski reditelj, rođen je 14. januara 1929, sticajem okolnosti u Parizu. Otac mu je rođen u Banji Koviljači, a majka u Beogradu ali pošto je otac radio kao inženjer za jednu veliku građevinsku firmu u Parizu, pred Drugi svetki rat ta firma poslala ga je u Beograd, te se porodica Petrović vratila da živi u Srbiju. Aleksandra je može se reći privatno oduvek pratila zla kob. Njegov mlađi brat Milan umro je u drugoj godini 1934, dok je i stariji brat Milan preminuo u dvadesetoj godini 1947. Obojica su umrli od leukemije. Njegov sin Dragan bolovao je od cerebralne paralize, teške atetoze i distonije. Umro je 9. novembra 1987, kada je imao dvadeset i šest godina. Veliki reditelj je jednom izjavio da svi njegovi filmovi govore o smrti: ''Dvoje'' o umiranju ljubavi, ''Dani'' o smrti jednog susreta i osećanja, ''Tri'' o tri besmislene smrti u ratu, te i da ostali filmovi imaju lajtmotiv smrt. Jako rano je počeo da čita. Jedna od osnovnih stvari bitnih za njegove filmove je upravo činjenica da su neki nastajali na osnovu romana najvećih autora književnosti. Sa nepunih šesnaest godina je otišao u partizane. Studirao je u Pragu filmsku režiju, a po povratku našao se na studijama istorije umetnosti. Kasnije je pisao likovnu kritiku, a nakon toga i filmsku. Dugo je radio kao asistent režije, dok je prvi kratki dokumentarni film ''Uz druga je drug'' režirao 1955. Nakon toga režirao je niz kratkih dokumentaraca: ''Let nad močvarom'' 1956, ''Petar Dobrović'' 1957, ''Putevi'' 1958, ''Jedini izlaz'' 1958, ''Rat – ratu'' 1960, ''Zapisnik'' 1964. i ''Sabori'' 1965. 1957. oženio se Branislavom Marković i 1961. rodio im se sin Dragomir. O njemu pisao je u knjizi ''Sve moje ljubavi – slepi periskopi'' koja je objavljena na žalost posthumno. Za života objavljene su tri knjige koje je napisao svestrani umetnik Aleksandar Petrović: ''Novi film'' 1971, ''Novi film – crni film'' 1988. (u koautorstvu sa rediteljem Borom Draškovićem), a novosadska izdavačka kuća ''Prometej'' objavila je kao posebnu knjigu u kojoj se nalazi scenario filma ''Skupljači perja''. Prvi dugometražni film ''Dvoje'' snimio je 1961. i to je bio jedan veoma moderan film za to vreme koji i danas izgleda veoma sveže. U osnovi, film je ljubavni ali daleko od toga da se možemo zaustaviti samo na toj konstataciji ukoliko ozbiljno govorimo o njemu jer ''Dvoje'' sadrži mnogo dublje metafore i poruke. Njegov drugi dugometražni film ''Dani'' iz 1963, u suštini romantična drama, biva zabranjen. 1965. snimio je film ''Tri'' po pripovetkama Antonija Isakovića. Želeo je da napravi i film ''Pravi kraj vikenda'' koji je trebao da bude priča o Milošu, junaku filma ''Tri'' ali u nekom drugom vremenu. Do realizacije na žalost nikada nije došlo. ''Odesa'' i ''Crvena konjica'' po pripovetkama Isaka Babelja još neki su naslovi projekata koje nije uspeo da realizuje, a za koje je imao napisane scenarije.

1967. snima ''Skupljače perja'', film koji je osvojio Gran pri žirija i nagradu kritike u Kanu. Nakon toga dobija i više nego odlične uslove za rad, pa tako 1968. snima ''Biće skoro propast sveta'' koji ne doživljava ni približno uspeh predhodnog ostvarenja. Kada je 1973. zbog afere sa filmom ''Plastični Isus'' njegovog studenta Lazara Stojanovića isljučen iz Akademije za pozorište, film i televiziju, na kojoj je bio profesor, odlazi u Pariz. Pošto je morao svoju porodicu materijalno da obezbedi napisao je tri teksta po narudžbini: scenarije za filmove ''Emanuela II'', ''Bankar vampir'' i duži sinopsis za film o Džonu Kenediju. 1972. inspirisan delom Mihajla Bulgakova snima odličan film ''Majstor i Margarita''. 1978. Petrović je u pozorištu ''Atelje 212'' postavio svoju adaptaciju romana Bulgakova ''Pseće srce'', a ''Majstora i Margaritu'' adaptirao je i u ''Narodnom pozorištu'' početkom osamdesetih. U Nemačkoj je režirao film ''Grupni portret sa damom'' 1977. po romanu nobelovca Hajnriha Bela. I tamo je imao problema. Njegove kolege iz Nemačke su bile protiv snimanja tog filma. 1983. je po narodnoj pesmi ''Banović Strahinja'' napisao scenario, dok je zagrebački reditelj Vatroslav Mimica režirao istoimeni film. Njegov poslednji projekat ''Seobe'' po istoimenom romanu Miloša Crnjanskog bio je kočen i na pola puta sasvim onemogućen. Veliki reditelj preminuo je u šezdeset i petoj godini 20. avgusta 1994, sticajem okolnosti tamo gde se i rodio, u Parizu. I pored svih loših stvari koje su mu se dešavale na poslovnom i privatnom planu, Aleksandar Petrović je ostao do danas da živi među iskrenim ljubiteljima umetnosti i tako će ostati još mnogo dugo jer njegovi filmovi ne stare, već ih i danas sa radoznalošću upoznaju nove generacije.

Branko Radaković

Beogradski fantom

''Beogradski fantom'' je prvi dugometražni film reditelja Jovana Todorovića.
Za film sam čuo još u vreme kada je bio u fazi pripreme, a to je bilo pre par godina. ''Beogradski fantom'' je po tadašnjoj priči autora trebao biti dokumentarac ali se reditelj kasnije ipak odlučio za efektniju kombinaciju. Stvorio je dokumentarno-igrani film, ne baš tako čestu pojavu na našim prostorima.
Činjenica je da veći deo publike više voli igrane filmove, tako da će ovako veći broj ljudi biti zainteresovan za ovo ostvarenje, mada je i sama tema takva da mora da zaintrigira potencijalne gledaoce, bila ona u pisanom, vizuelnom ili nekom drugom obliku.
Film govori o Vladanu Vasiljeviću, poznatijem kao Vasa Opel koji je 1979, za vreme Titove posete Kubi ukrao teniseru Ivku Plećeviću beli ''porše'' i deset dana izluđivao policiju koja je bezuspešno pokušavala da ga sustigne sa znatno skromnijim automobilima. Fantom je u to vreme bio glavna atrakcija i redovno je najavljivao svoje akcije u noćnom programu radija Studija B, koji je tada vodio Marko Janković. I pored toga policija nije uspevala da ga uhvati.
Vlada je na Slaviji imao svoju vernu publiku. Hiljade ljudi izlazilo je da gleda filmske scene uživo. Pred povratak Tita sa Kube izdata je direktiva policiji da po svaku cenu moraju da privedu pravdi misterioznog vozača. Na Slaviji su postavljena dva autobusa i više policijskih automobila i Vlada je što je veoma interesantno udario u blokadu. Masa nije dozvolila policiji da priđe kolima tako što je opkolila beli ''porše''. Tako je Fantom iskoristio gužvu i nestao u gomili.
U provinciji ima veliki broj legendi i legendarnih likova koji su verovatno radikalniji, zanimljiviji i atraktivniji ali nisu eksponirani jer nisu iz glavnog grada i samim tim za širu javnost nisu važni, a pošto je Fantom iz Beograda i jurio je beogradskim ulicama onda to mora biti interesantno za medije. Od jednog običnog lika koji se malo igrao sa policijom forsirana je priča godinama, pa je tako Fantom postao pogodan materijal za filmadžije. Ne treba zaboraviti da je spomenut u filmu ''Davitelj protiv davitelja''.
Mnogo je priča ispričano o njemu do danas i nije zaboravljen, a bio je aktivan svega deset dana. Neke su priče tačne, a neke verovatno izmišljene što nije ni bitno u priči zvanoj film.
U bioskopima se situacija neće promeniti posle ''Beogradskog fantoma'' i iako u medijima izveštavaju kako je ogroman broj ljudi video film, stvarnost je ipak drugačija. Sadašnjost i budućnost filma na žalost ne leži u bioskopima.
Primetio sam da o ''Beogradskom fantomu'' već svi preterano lepo pišu i to je dobro ali sa druge strane mu oduzima auru skromnog filmskog dela koje može biti značajno po nekomercijalnu kinematografiju. Ovako su mu prilepljeni epiteti sa kojim on ulazi u komercijalne vode, a nikako nema uslove za to, pre svega zbog propusta koji su načinjeni i koji su nedopustivi za ostvarenja u koje je uložen veliki novac. Negde sam pročitao da je ukupni budžet ''Beogradskog fantoma'' 500 000 evra i ako je to tačno onda se autor nikako ne može opravdati sa pričom da nije imao dovoljno para jer sa toliko uloženog novca može da se napravi savršen film i to ne jedan, nego više.
U par kadrova vide se u pozadini modeli savremenih automobila i bilbordi, što je sramota a još veća sramota je što je autor izjavljivao po medijima da je to tako snimljeno jer nisu imali više da plate. Nije mi samo jasno gde su nestali ti silni evri. Da su snimali sa neuporedivo manje para razumeo bih opravdanje.
U filmu nemamo ni puno dijaloga što bi za neki drugo ostvarenje to bila fatalna greška i kobno po kvalitet filma. U ovom to nije tako strašno jer ipak jurnjave same po sebi govore dovoljno i uzbuđuju gledaoca. Zanimljivo je da Vlada ne izgovara nijednu reč i tako Fantom ostaje nedodirljiv, tajanstven i pre svega mit o njemu tako nije narušen. Aura koja je do sada postojala nije prestala da zrači posle ovog filma iako je možda publika očekivala da će mnoge maske Fantoma biti skinute.
U filmu je sve na svom mestu, što se tiče same montaže. Ritam smenjivanja dokumentarnih i igranih delova je skladan i nema suvišnih kadrova.
Iako početak nije odavao dinamičnost kakva se očekuje od filma, čak deluje pomalo i dosadno nestrpljivom gledaocu, do kraja se u potpunosti situacija menja u pozitivnom smislu.
Autor i ekipa filma snimili su intervjue sa prvim ljudima policije, njihovim sada penzionisanim šefom sa nadimkom Fanđo i tadašnjim posmatračima beogradske atrakcije, te se u dokumentarnom delu filma može saznati veliki broj poznatih i nepoznatih informacija iz prve ruke. Fotograf Ilija Bogdanović je dao možda najinteresantniju izjavu da je više puta pokušao da slika lice Fantoma i da je uspeo u tome ali da je tada o tome ćutao, kako Fantomu ne bi naudili u policiji.
Marko Živić u igranom delu filma glumi inspektora Fanđa koji ne priznaje poraz i jako mu teško pada činjenica da je policija nemoćna i da ne može da uhvati Vladu. U dokumentarnom materijalu, u delu u kome govori danas penzionisani šef Fanđo, ne može da se ne primeti koliko zapravo ovaj inspektor nije mogao da podnese činjenicu da je Vlada bolji od njega i da je zapravo ta istina bila glavna kapisla koja ga je pokretala. On je čak i pucao iz pištolja na Fantoma kada nije mogao da ga uhvati. Treba spomenuti i da je veoma zanimljivo koliko Marko Živić odgovara fizički pravom Fanđu. Kada bi zamislili Fanđa u mladosti onda bi to bio sigurno lik koji savršeno liči na Marka Živića.
Film poseduje čak i jednu romantičnu crtu. Nada Macanković glumi devojku koja je na neki neobičan način uvek blizu glavnih dešavanja. Postoji neka čudna naklonost te devojke prema Vladi. Gledaoci se mogu ponadati da će biti ljubavnih scena između njih dvoje ali do kraja filma nemamo takav razvoj priče, što je dobro jer je ovako samo zagolicana mašta publici. Ipak treba spomenuti kadar u kome ona baca crvenu ružu na Vladin auto i upravo je te večeri Fantom završio svoj spektakl. Tada je i udario u autobus.
Goran Radaković glumi Komarca, čoveka koji je policiji odao ko je zapravo Fantom jer to policija i pored silnih napora nije mogla sama da otkrije.
Vlada Vasiljević je na kraju uhvaćen i nakon nekog perioda provedenog u zatvoru stradao je u saobraćajnoj nesreći.

Branko Radaković

Salo ili 120 dana Sodome

’’Salo ili 120 dana Sodome’’ je film reditelja Pjera Paola Pazolinija i snimljen je 1975. godine. Radnja filma je smeštena u severnoj Italiji četrdesetih godina dvadesetog veka, tokom nacifašističke okupacije.
Film počinje tako što četvorica bogatih fašista: sudija, predsednik, biskup i vojvoda naređuju vojnicima da otmu puno mladića i devojaka iz grada. Od te gomile, četvoro zapovednika izaberu devet mladića i devet devojaka koje odvode u svoj dvorac. Tamo zapovednici objasne mladićima i devojkama da će od tada živeti samo za njihov užitak i da se svaki prestup kažnjava smrću. Četvorica fašista su jednostavno zli po prirodi. Oni su živi mrtvaci koji ne osećaju više ništa u životu, te se dosađuju a jedini im je užitak iskazati svoju neograničenu moć. Ubrzo, uz pomoć stražara, podređuju mladež svojim perverznim željama, u koje su uključena i silovanja, homoseksualizam, sadizam, mazohizam i bizarne priče četiri stare prostitutke, prijateljice fašista. U strahu i u nadi da će ih jednog dana pustiti, mladi se podvrgavaju volji četvorice fašista. Oni imaju apsolutnu moć nad njima i postaju apsolutni gospodari njihovih života. Na kraju odaberu one mladiće i devojke koji nisu bili apsolutno poslušni i odvode ih u obližnje dvorište. Tamo ih fašisti nasumice posmatraju sa udaljene sobe negdje na spratu dvorca, dok ih stražari muče i ubijaju. Film je podeljen na četiri poglavlja: ’’Pred paklom’’, ’’Krug manija’’, ’’Krug govana’’ i ’’Krug krvi’’. Postoji nekoliko verzija filma. Originalni film je trajao oko 145 minuta, ali je Pazolini izbacio 25 minuta materijala kako bi postigao brži ritam. "Salo ili 120 dana Sodome" je verovatno najkontraverzniji film dvadesetog veka i do danas niko nije uspeo da napravi nešto nalik ovome. Bilo je reditelja koji su se trudili da budu perverzni, teški, šokantni... ali nisu se uspeli ni priližiti ovakvoj atmosferi koju je Pazolini stvorio. On u tom filmu predstavlja hladan svet bez nade i ljubavi, u kome zli pobeđuju, što još više produbljuje jezu. Film je kritika društva u kome su materijalne vrednosti i želja za profitom potpuno uništila duhovni život i humanost, a može se protumačiti i kao autorova namera da kritikuje mentalitet potrošačkog društva, koje je tada tek bilo u nastajanju. Pazolini se u ovom slučaju pokazuje kao vizionar, te bez ustezanja, gotovo autentično prikazuje kako nam se svima serviraju govna koja skupo plaćamo i u kojima nažalost svi podjednako uživamo. Jedan deo kritike je hvalio film jer su smatrali da ništa nije sakrio ili ulepšao, nego je direktno prikazao grozotu rata, korupciju moćnih političara koji samo gledaju svoje interese i ne obaziru se na mladu generaciju koju uništavaju. Nisu osporavali da je film težak, što i nije bilo moguće, već su smatrali da iako naizgled nema nikakve vrline koje ga iskupljuju, da se ipak radi o složenom umetničkom filmu koji istražuje ne samo tamnu stranu u nama, nego i našu pasivnost koja dopušta tiranima poput onih u ovoj priči i u knjizi da čine takve grozote. Drugi deo kritike smatrao je da je film grozan i surov i utvrdio da je Pazolini izmakao kontroli, snimivši jeftin horor bez emocija u kojem su glavni likovi trebali biti žrtve, a ne četiri zla fašista, te da nije jasno da li su fašisti uopšte kritikovani ili ne. Ipak svi se moraju složiti da je nakon filma osećaj jedinstven. Nikada nisam doživeo tako nešto sa bilo kojim drugim filmom dok sam ga gledao a i posle toga bio sam još dugo pod utiskom. Snimljen je i zanimljiv dokumentarac ’’Naš dragi Pazolini’’ reditelja Đuzepea Bertolučija, brata poznatijeg Bernarda, koji otkriva nove stvari o snimanju filma ’’Salo ili 120 dana Sodome’’. Pazolini je bio plodan, i kao pisac i kao reditelj, ali i kao kolumnist, te mu je zvezdani status bio osiguran još za života. Poznato je, njegovo svrstavanje protiv studentskih nemira 1968. godine, kada je mlade pobunjenike proglasio razmaženim buržujima i stao na stranu policije koju je smatrao pravom radničkom klasom. To, ali i njegovo otvoreno izražavanje svog homoseksualnog identiteta, dovelo ga je u sukob sa italijanskom Komunističkom partijom, čiji je bio član, pa se njegovo istupanje pretvorilo u jedan od većih političkih skandala. Ipak, najveći skandal bio je način na koji je umro. Brutalno je pretučen ubrzo nakon premijere, u do danas nerazjašnjenim okolnostima, a navodni počinitelj bio je sedamnaestogodišnji mladić. Međutim ovaj mladić je ispričao 2005. godine kako je zbog pretnji smrću njegovoj porodici prećutao umešanost i trojice muškaraca u okrutno ubistvo. Oni su navodno reditelja nekoliko puta pregazili autom, dovikujući mu kako je ’’prljavi komunista’’.
Bili su ovo namerni propusti policijske istrage, a italijanske fašiste se danas smatraju odgovornim za njegovo ubistvo. Ipak sa druge strane, da je snimio samo ovo delo bilo bi već dovoljno da ga učini besmrtnim. Pazolini je jedan od onih umetnika čije će delo uvek izazivati ogromnu pažnju. Za vreme gledanja ovog filma niko ne ostaje ravnodušan, a mnogi verovatno film ne mogu ni pogledati do kraja. Verovatno ni ljubitelji najbrutalnijeg horora ne mogu ostati mirni jer u filmu nema vremena za predah. Od gotovo samog početka pa do kraja, film je nabijen perverznom i šokantnom atmosferom, da prosto ostajete bez teksta. Pazolini se uvek bavio tabu temama u svom radu, a njegov umetnički vrhunac ujedno je ovaj njegov poslednji duboko uznemirujući film koji fašizam prikazuje kroz totalnu korupciju tela i duše. Nakon premijere bio je u mnogim zemljama zabranjen. Ni do danas se nije mnogo toga promenilo jer prikazivanje ovog film nije dozvoljeno ni sada u mnogim državama. Ovo je ujedno i adaptacija književnog dela ’’120 dana Sodome’’ Markiza de Sada. Pazolini je dodao u naslovu ’’Salo’’ a to je za one koji ne znaju, gradić u severnoj Italiji u kome je vladao fašizam i u kome je deo filma i snimljen. Markiz de Sad je svoje delo napisao u 18. veku boraveći u najstrašnijem francuskom zatvoru tog vremena, zloglasnoj Bastilji. Markiz je tada bio žrtva okrutnih čuvara i drugih zatvorenika i na svojoj koži osetio surovost čiji je bio zagovornik. Prinudna i duga izolacija mu je omogućila da razradi svoju bogohulničku filozofiju u pisanom obliku. Na jednoj rolni papira dugoj 12 metara napisao je ovo svoje čuveno delo, objavljeno tek 115 godina posle njegove smrti, a Pazolini je snimio najšokantniji film 20. veka i iskreno se nadam da će tako i ostati jer nešto odvratnije se najverovatnije ni ne može snimiti. Pazolini je doživeo sličnu sudbinu kao i čuveni književnik a i slični su im bili i pogledi na svet. Nije ni čudo što se baš Pazolini zainteresovao za ovo delo i snimio ga. Svet će gotovo identično, uglavnom sa gađenjem, gledati na Pazolinija, Markiza i delo ’’Salo ili 120 dana Sodome’’. Činjenica je da su oni veliki umetnici i intelektualci ali je i činjenica da su obojica bili ozbiljno umno poremećene osobe, što će samo još više podstaći znatiželjnu publiku da ih izučava i otkriva nove detalje o njima. Sigurno je i to da će obojica biti zanimljive i specifične teme za ozbiljnu psihološku analizu, jer čini mi se da još uvek nije dovoljno ispitana ovako velika kontraverza oba umetnika. To sve plaši, jer živimo u 21. veku, a još uvek neke stvari nisu baš razjašnjene. Ako ovakva dela postoje, možemo se samo zapitati da li su poremećeni autori ili mi kojima je to dostupno, jer ako se stvarno radi o delima koje je navodno odavno trebalo uništiti jer su opasna, kako to da uspevaju da se održe toliko dugo. Znači da je ipak Frojd bio u pravu, jer u svima nama postoji ona mračna strana, a ovaj film zapravo pokazuje do kojih sve granica može uvrnuta ljudska priroda da ode. Boravak u Bastilji iskristalisao je Markiževu poznatu ateističku filozofiju ništavila. Po njoj, ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda stvara ne samo lepotu, nego i razaranje, što se vidi, kako je Markiz isticao, po zemljotresima, poplavama, požarama i burama. Verovao je da se čovekova sudbina kreće paralelno sa prirodom i da čovek stoga mora da sledi svoje destruktivne impulse isto koliko i one dobre. Celovit čovek, osnovna je Markizova ideja, trebalo bi sebe da ispuni tako što će postati čudovište.

Branko Radaković