Pre istine

Dovoljno vam je da pogledate ovaj film iz 1968. godine i shvatite koliko je reditelj ovog filma Kokan Rakonjac bio daleko ispred svog vremena. Ubrzo poželite da vidite i sve ostale njegove filmove, ali se to uglavnom na tome i završava. Teško možemo doći do njegovih filmova jer temama kojima se bavio tadašnja vlast nije volela da vidi na platnu, a danas veoma retko neko uopšte i zna za ovog reditelja. Možemo naići na podatak da je ovaj reditelj umro 1969. godine, te i to da je ostavio malo filmova zbog prerane smrti. Nešto više informacija o ovom autoru, teško ćete naći. Zato dolazimo do zaključka da je nepravedno zapostavljen, iako je svojim potencijalom i radom mnogo obećavao. To na kraju krajeva nije ni važno. Ono što je važno su dela. Uprkos svemu i ovaj film je sasvim dovoljan da se opravda ono što sam napisao do sada, a verovatno i mnogo više od toga.

Film ’’Pre istine’’ predstavlja remek delo jednog neobičnog umetnika.
Lik neraspoloženog Mladena Stojanovića glumi Branko Pleša. Njemu je dodeljena penzija mnogo ranije nego što bi trebalo i on to smatra kaznom. Dolazi iz provincije u Beograd da pokuša da razjasni neke stvari ali nailazi na otpor moćnijih od njega. Nadležni Đorđe koji ga je svojevremeno zaposlio u provinciji, ne želi ništa da mu objasni. Uz sve napore, ne uspeva da stupi u kontakt sa njim. Ostaje zbog toga i dalje zbunjen jer zna da je sve vreme radio svoj posao onako kako su mu naređivali drugi. Isti ti ljudi ga odjednom odbacuju, a još su mu uz to učinili da se oseća i krivim.
Pravi zaplet filma počinje kada jedne noći prepozna Strahinju Petrovića, čoveka u suprotnom položaju u društvu od njega, uspešnog advokata koji vodi burni noćni život. Za vreme rata, partizan Mladen je streljao četnika Strahinju ali je ovaj misteriozno preživeo. Te večeri, njih dvojica, nakon par nesuglasica, kreću u noćnu avanturu zajedno. Naizgled kao da su se sprijateljili i kao da je zaboravljen rat. Iako Mladen deluje u određenim trenucima napeto, zbog loših okolnosti po njega, a Strahinja previše opušteno, ipak nalaze zajednički jezik. Čak mu Strahinja želi pomoći, i to zaista i može jer je uspešni advokat. Međutim ovaj drugi ne želi ni da čuje za to. Izjutra odlaze u Strahinjin stan gde Mladena upoznaje sa Katarinom, svojom lepšom polovinom.
I pored svega Mladen oštro odbija pomoć, često ističući da su u ratu bili neprijatelji. Gledaoce može da zaintrigira činjenica da je Strahinja živ i nakon navodnog streljanja, te se često iznova može postavljati pitanje, u toku gledanja filma, kako je to sada on preživeo. Da li ga je Mladen možda promašio ili ranio su pitanja koja ostaju do kraja otvorena jer nam ni tvrdnja Mladena da je hteo da ga promaši, ništa zapravo ne znači. On je to rekao u šali sa Strahinjom, dok je ovaj tvrdio suprotno kako bi dokazao neku svoju hrabrost pred dojučerašnjim neprijateljem.
Njih dvojica, da ne znamo ništa o ratnom sukobu, izgledaju kao dva prijatelja uvek spremna za provod. Ovo sve pada u vodu odlaskom njih dvojice i Katarine na salaš. Strahinja odlazi u lov na zečeve, a Mladen nakon kraće šetnje odustaje od lova i uskoro biva zajedno sa Katarinom. Razgovor sa njom prerasta u strasno ljubljenje. To uskoro vidi Strahinja koji nakon toga, bez razmišljanja, brutalno ubija Mladena.
Neke scene su sa ukusom, nelogično i namerno ispremeštane. Zbog toga gledaocu film u logičnom rasuđivanju, stvara u nekim trenucima određenu zbrku, što nikako ne utiče negativno na ljubitelje filma. Time reditelj pokazuje svoju ogromnu dozu hrabrosti jer se usudio da tako nešto uradi u vreme kada je to bilo nezamislivo. Čudna montaža, za koju je bio zadužen Vuksan Lukovac, nas u određenim trenucima navodi i na trenutne pogrešne zaključke. Tako u jednom kadru Mladen i Strahinja se žestoko svađaju na ulici, a uskoro Mladen telo Strahinje vuče po ulici. To tera publiku da pomisli kako ga je ovog puta zaista ubio i da želi da ga negde sakrije, bez obzira što nam između scene svađe i scene kada vuče telo, autor ne otkriva ništa u vezi eventualnog ubistva. Scena između, još nam može dodatno pojačati dozu uzbuđenja jer je u njoj prikazano streljanje, pucanj koji je trebao da usmrti Strahinju 1945. godine, po svim zakonima logike. To nam samo može još uvećati veru u to da je posle rata završio započeti posao. Međutim, nakon toga pojavljuje se ulična banda i Mladen budi Strahinju uspaničeno. Ovaj uskoro zaista ustaje i započinje tuča. Ove scene nam odmah razbijaju iluziju, ako smo je imali, o tome da je Strahinja mrtav.
Ovakvi neobični montažni rezovi asociraju na način koji je postao popularan i korišćen je u napetim trilerima, ali mnogo kasnije nakon nastanka ovog filma. I sada je veoma aktuelan. Zbog svega toga, ovaj film i danas izgleda sveže.

Branko Radaković

Zazidani

Film ’’Zazidani’’ je poslednji film Kokana Rakonjca i nastavak priče koja je započeta u predhodnom njegovom filmu ’’Pre istine’’.

Strahinja Petrović koga glumi Ljuba Tadić, nakon godinu dana provedenih u zatvoru, zbog ubistva Mladena Stojanovića koga je glumio Branko Pleša, pokušava da beži. U tom bekstvu stražar Gavrilo koga glumi Danilo Bata Stojković upada u reku, a Strahinja ga izvlači iz vode i beg mu propada.
Nakon toga stražar Gavrilo želi da sa zatvorenikom stvori specijalan odnos, što mu nakon nekog vremena i uspeva. Počinje da ostvaruje prividno dobru komunikaciju i na trenutke zaista deluje kao da su našli zajednički jezik. Tako počinje Strahinji da priča o Jordanu, čoveku koji je takođe boravio u istim zatvoru i spavao u krevetu gde i Strahinja. Gavrilo je sve činio da bi pomogao Jordanu i kada je izašao nije imao nikoga, te ga je primio u svoju kuću, tražio mu posao i onda ga našao jednom sa svojom ženom. Od tada više ništa nije moglo da ga obraduje. Ipak počinje ponovo slepo da veruje u prijateljstvo, dok je Strahinja realniji i smatra da ih je zlo zbližilo.
Gavrilo predlaže Strahinji da pobegne iz zatvora jer smatra da može da uspe u tome. Iako u početku Strahinja misli da je to nemoguće, uskoro, nakon Gavrilovog insistiranja na tome, zajedno se dogovaraju o begu. Sve to deluje jednostavno, sve dok ne počnu da sprovode ideju u delo. Problem nastaje kada Gavrilo poželi da njih dvojica krenu zajedno u neizvesnu budućnost jer se u potpunosti vezao za Strahinju.
Poslednje scene filma su zapravo i ključne, naročito rečenica kada Gavrilo saopštava da ne može da živi po starom i da je zazidan. To zapravo pokazuje da su oni bez obzira na trenutnu životnu situaciju obojica zarobljeni. Ni jedan, ni drugi nemaju prijatelje, ni slobodu, ni neke mogućnosti za bolji život, bez obzira što je jedan bio iza rešetaka, a drugi na slobodi. I jednom i drugom život je bio monoton i siv. Gavrilu je život dosadio gledajući kao stražar razne ljude promašenih sudbina, a Strahinji je bila očajna činjenica da se nalazi u zatvoru i da tu treba da provede još devetnaest godina.
Predlog da pobegnu zajedno Strahinja odlučno i grubo odbija, što Gavrila povređuje i zbog toga ga ubija. Nakon ovog događaja, Gavrilo je i dalje živ ali suština svega je da je on na neki način ubio i sebe pošto više nema prijateljstva u koje je verovao, iako je ono bilo lažno jer posle ubistva ne postoji ni to lažno uverenje. On je i dalje zazidan, bez obzira na sve.
U filmu se smenjuju i inserti iz filma ’’Pre istine’’ i to predstavlja vizuelizaciju sećanja Strahinje dok boravi u tamnim zatvorskim odajama.
Specifična autorska ličnost Kokana Rakonjca ostavila je i u ovom filmu neizbrisiv trag. Neobični kadrovi i montaža nisu zapostavljeni, samo što je to možda za nijasnu urađeno sa manje žara nego u predhodnom filmu.
Interesantno je da Bati Stojkoviću glas pozajmljuje Branko Pleša. Možda je to namerno urađeno baš zbog toga što je Mladena Stojanovića ubio Strahinja u predhodnom filmu, a ovoga puta Strahinju ubija stražar Gavrilo.
Za muziku bio je zadužen Dorijan Setina koji je svoj posao odradio maestralno. Filmu je dodao dodatnu dozu sete i neobičnu romantičnu crtu.

Branko Radaković

Miloš Branković

Ovo je debitantski film reditelja Nebojše Radosavljevića koji se do sada proslavio radeći muzičke spotove. ’’Miloš Branković’’ je rađen u crno-beloj tehnici, a otvoreno govori o zločinu, nepovoljnim okolnostima, neispunjenim obećanjima... o svemu što nam se dešava danas i što će nam se dešavati ukoliko ozbiljno ne počnemo da nalazimo probleme u sebi i krenemo da ih rešavamo.
Glavni junak filma, Miloš Branković koga glumi Miloš Vlalukin, na samom početku čini nam se vodi naizgled normalan život u normalnom gradu. Lagana muzika uz Milošev monolog u kome priča o sebi nam još dodatno povećava osećaj bezbrižnosti. Vraća nas u neko doba gde su vladale prave vrednosti. Tako saznajemo da je Branković vredan čovek, arhitekta, da je ambiciozan, da ima stan, devojku i sve ostalo što može da nam dokaže da mladić ima blistavu budućnost koju niko ne može da poremeti. Međutim, ovaj film još jedan je u nizu koji pokazuje da su u Srbiji sve moralne i ljudske vrednosti duboko pod zemljom.
Vrlo brzo razbijamo iluziju o tome da je ovde lep život moguć, te se useljavamo u jednu uvrnutu i mračnu svest koja se krije u svima nama. Otkrivamo da oko glavnog junaka postoji brutalan i surov svet.
U takvoj atmosferi zli ljudi ne samo da ga sprečavaju da napreduje, već mu ubijaju svaku nadu u život na ovim prostorima. Prvo ga grupa mladih huligana povezana sa mafijom prebija i uzima novac. Onda mu uskoro neko napravi haos u stanu, a u međuvremenu mu se desi još dosta glupih i loših situacija po njega, iako on ništa od toga nije inicirao. Ipak ono što ga najviše pogađa jeste saznanje da mu je profesor, koga glumi Boris Komnenić, ukrao projekat na kome je radio dve godine. Između ostalog, profesor pokušava da ga ubedi kako je to za njegovo dobro. To ga sasvim odvlači u drugu stranu i postaje nasilan. Počinje da ubija svakoga ko mu smeta. Sulude okolnosti mu nameću da postane deo izopačene mase.
U poslednjim segmentima filma, glavni junak beži dok ga juri policija sa stvarima koje je poneo za put. Verovatno se tu krije i ključna poruka filma, a to je da treba bežati glavom bez obzira odavde jer ova zemlja je postala tesna za normalne.
U filmu je prikazan veći deo moralnog otpada bolesnog društva. Reditelj je uspeo da šokira u nekim scenama u kojima su neke nastranosti naglašenije i bezobraznije u odnosu na neke ranije filmove koji su se takođe bavili nekim tabu temama ako to više i postoji.
Tako prvi put zvanično na našem filmu imamo eksplicitne scene seksa između dva muškarca. U ovom slučaju, između profesora i njegovog prijatelja. Prvi put prikazana je na filmu i nekrofilija. Zanimljivo je videti naše poznate glumce u ovakvom izdanju.
Ovakav film potreban je Srbiji jer predstavlja pravo osveženje, bar ako ništa drugo zbog razbijanja nekih predrasuda, jer u svetu ovakvi filmovi se snimaju odavno, možda ih ima i previše. Ne bi bilo dobro da su kod nas svi ovakvi, ali pošto skoro da ih nema, ovakav film deluje u našoj sredini inventivno.
Primetan je itekako uticaj Miše Radivojevića što je samo plus reditelju.
Ono što obavezno treba napomenuti je i odlična fotografija za koju je zaslužan Miloš Kodem koji je već odneo nagradu na festivalu ’’Cinema City’’ za najbolju fotografiju domaćeg filma.
Briljantna uloga Petra Božovića koji glumi policijskog inspektora podseća pomalo na onu iz filma ’’Crni bombarder’’.
Pored navedenih glumaca, u filmu igraju i Nada Šargin, Jovana Stipić, Nebojša Milovanović, Andrej Šepetkovski...
Našu publiku iznenadiće i pojavljivanje srpskog političara, sina čuvenog Slobodana Aligrudića, Miloša Aligrudića u jednoj maloj ali efektnoj ulozi.
Ovo je delo za svakoga ko beži od dosadnih komercijalnih filmova.

Branko Radaković

Vojislav Nanović

Vojislav Nanović je autor čija su dela skoro potpuno zaboravljena. Novije generacije i ne znaju za ovog nekada veoma kreativnog i inventivnog reditelja. Ovaj tekst ima za cilj da podstakne neke mlađe filmofile koji su bili lenji da kopaju po istoriji i vide neka dela koja nikada ne zastarevaju i koje zub vremena nikada neće izbrisati.
Vojislav Nanović je rođen u Skoplju 1922. godine. Imao je pet godina kada se sa svojom porodicom seli u Beograd. Za vreme drugog svetskog rata crtao je saborce i tu pokazao svoju ljubav prema umetnosti. Posle rata je položio prijemni ispit na Likovnoj akademiji, ali ga Partija šalje u novinarsku političku školu. Pošto je i dalje insistirao da studira slikarstvo, po kazni ga prebacuju u ’’ Politiku’’ da radi kao novinar. Tu dobija posao redaktora filmskih žurnala i ulazi u filmsku industriju.
U početku je radio samo dokumentarne filmove i uskoro stekao ugled iskusnog profesionalca.
1947. je radio prvi jugoslovenski film u boji, dokumentarac ’’Smotra mladosti’’.
1948. snima svoj prvi igrani fim ’’Besmrtna mladost’’. Glumac Rade Marković debituje u ovom filmu.
Prvu, a za sada i jedinu filmsku bajku kod nas, film ’’Čudotvorni mač’’ Nanović je uradio 1950. i produkcioni uslovi dostižu holivudske standarde. Ovo delo je bolje prihvaćeno kasnije nego tada kada se pojavilo. Pavle Vujisić započinje svoju filmsku karijeru malom ulogom u ovom kultnom ostvarenju.
Vojislav Nanović je režirao 1952. i prvi film makedonske kinematografije ’’Frosina’’.
Radio je i scenarija za filmove drugih reditelja.
Svojim filmom iz 1958. ’’Tri koraka u prazno’’ najavljuje ’’crni talas’’.
1960. je snimio svoj poslednji igrani film ’’Bolje je umeti’’. Oficijalna kritika jednostavno nije dorasla dubljem sagledavanju umetničkih kvaliteta njegovih filmskih dela. Više jednostavno nije bio podoban i zbog toga je otišao za SAD 1963. U početku je tamo obavljao fizičke poslove i pohađao filmsku školu. Nešto kasnije u Americi je obavljao poslove montažera. Radio je za TV kompanije (ABC), a osnovao je i svoju (Film editing service). Realizovao je namenske filmove koje je snimao i po povratku u Jugoslaviju, u kojoj se vratio 1970.
Način na koji je pravio filmove pokazuje visoku profesionalnost. Oni su uvek bili stilski i tematski ispred svog vremena.
Činjenica je da je imao uticaj na neke naše stvaraoce. Ako ništa drugo, mlađa generacija sigurno zna za ono čuveno ’’Daj babo glavu’’ iz filma ’’Kako je propao rokenrol’’. Ta replika i neke sekvence preuzete su upravo iz filma Vojislava Nanovića ’’Čudotvorni mač’’.
Da nad ovim remek delom nije ostao ravnodušan pokazao je i Milutin Petrović svojim filmom ’’Zemlja istine, ljubavi i slobode’’. Naslov filma je zapravo odgovor na tri pitanja koja postavlja carica u filmskoj bajci. U Petrovićevom filmu su takođe korišćeni kadrovi iz legendarne bajke.
Vojino delo uvek će naći put da bude aktuelno bez obzira u kom se vremenu našlo.
Tek pred kraj života posvetio se slikarstvu, svojoj neostvarenoj ljubavi.
Umro je 1983. godine.

Branko Radaković

Turneja

Posle filma ’’Tito i ja’’ Marković nije uspeo da napravi igrani film koji bi mogao da ostvari ubedljivost, snagu, energiju i da bude značajan kao što su to bili njegovi filmovi ’’Specijalno vaspitanje’’, ’’Nacionalna klasa’’, ’’Majstori, majstori’’, ’’Variola vera’’, ’’Već viđeno’’ i ’’Sabirni centar’’. Sve su to filmovi koji ni danas nisu izgubili na aktuelnosti i veći deo može da stane rame uz rame sa remek delima kao što su ’’Ko to tamo peva’’, ’’Maratonci trče počasni krug’’, ’’Balkanski špijun’’... pre svega zbog replika koje su postale deo svakodnevnog života širokih narodnih masa.
Počev od filma ’’Urnebesna komedija’’ desio se kreativni pad autora i još od tada nije napravio igrani film kojim bi se srpska kinematografija ponosila.
To nisu loši filmovi ali ipak ne poseduju umetničke kvalitete koje je Marković posedovao ranije.
I pre finalizacije filma itekako se o njemu pričalo u medijima i zaista su ljubitelji sedme umetnosti nestrpljivo isčekivali povratak starog Markovića, ali na kraju je ispalo od svega delo osrednje vrednosti. Novine su naravno i dalje bile zasute sladunjavim komentarima o filmu.
’’Turneja’’ je priča o grupi beogradskih pozorišnih glumaca koji kreću na turneju po Srpskoj Krajini 1993. godine.
Što se tiče same teme filma, izgleda da je Marković na samom početku napravio grešku jer ne znam šta se postiže sa filmom o ratu devedesetih. Ta tema bila je aktuelna u samim devedesetim, mada možda je Marković želeo da pokaže svetu gde smo pogrešili u ratu i možda neko misli da ćemo tako pre da uđemo u Evropsku uniju.
Film nema upečatljivih replika koje bi bile zapamćene, a nema ni puno humora osim možda po koja rečenica koju izgovara Josif Tatić ali i on sve to radi sa manje snage nego obično. I ovde glumi akoholičara kao što je to radio dosta puta do sada. Ipak ako uzmemo za primer samo kratku epizodnu ulogu u filmu ’’Hadersfild’’, možemo videti glumu koja je neuporedivo efektivnija od uloge u filmu ’’Turneja’’ u kome tumači jednu od glavnih uloga.
Još jednu zanimljivu rolu odigrao je Sergej Trifunović koji glumi lika koji asocira na Arkana pošto ubija hrvatskog vojnika samo zato što ne zna da peva pesmu Svetlane Ražnjatović.
Mediji su izveštavali da je na poslednjem Festivalu u Montrealu film nagrađen sa dve vredne nagrade i da je to naš kandidat za Oskara, a Marković, koji će prvi put učestvovati u trci za Oskara, izjavio je tom prilikom da je vrlo srećan zbog toga i da mu predstoji veliki posao kako bi dobro predstavio film u Americi. Nominacija za Oskara i nije nešto čime bi jedan ozbiljan reditelj trebao da se diči. Ne mislim to zato što smatram da neko treba po svaku cenu biti patriota već zato što Oskar nije merilo umetničkih kvaliteta, a to bi Marković trebao da zna. Sve su to pokušaji da se iz petinih žila od tog filma stvori značaj koji realno ne poseduje.
Ne znamo ni šta je poruka i cilj filma. Da li je Goran hteo samo da pokaže kako su pozorišni glumci bili izloženi opasnosti u ratu devedesetih, da nisu bili plaćeni, nisu lepo živeli kao ni drugi ljudi, da su bili izloženi torturi i to samo na par dana i kako publika nije bila raspoložena za pozorišne predstave, već je bila nacionalistički raspoložena što je i normalno u ratu. Ovako se stiče utisak da reditelj podilazi zapadnjačkoj svesti i normalno je da je izabran za srpskog kandidata za Oskara jer je politički podoban, a ne zbog svojih kvaliteta.
Stvorena je i medijska frka oko piraterije jer je u novembru protiv Ivana Jelića iz Beograda podneta krivična prijava pošto je na Internetu neovlašćeno postavio piratsku kopiju ovog filma. Da neko stvarno želi da zabrani pirate, njih praktično ne bi ni bilo. Nekome ipak odgovara i to izgleda baš onima koji se u javnosti navodno najviše bore protiv nje.
Filmovi se prave za ljude, a u našoj zemlji u kojoj vlada finansijska kriza ljudi nemaju para za originale i mnogobrojna publika bila bi neverovatno osakaćena u domenu savremenih filmskih tokova. Tako da je ta lažna medijska briga besmislena i smešna.
Da je kojim slučajem film ’’Turneja’’ snimio neki debitant ili mladi nepoznati autor film bi bio nezapažen ali pošto je u pitanju Goran Marković onda je projekat morao biti žestoko medijski eksploatisan.
Goran Marković je definitivno jedan od najznačajnijih naših reditelja ali film ’’Turneja’’ je prosečan film koji će za koju godinu potonuti u zaborav.

Branko Radaković

Zapisi istine Miše Radivojevića

Miša Radivojević je jedan od retkih reditelja koji je ostao veran svojim korenima. Verovatno je danas jedini koji sa sobom nosi tragove onoga što se kod nas nekada zvalo crni talas. Mnogobrojni reditelji pomenutog filmskog pravca nisu najbolje komunicirali sa širom narodnom masom i medijima. Miša je, što je veoma interesantno, pokušavao da uspostavi frekvenciju između potpune alternative i komercijalnog filma, ali bez podilaženja ukusu gledaoca. U tome je uspeo, a ipak ostao i dalje originalan i nezavistan. To ni jednom našem reditelju nije pošlo za rukom, a bilo je mnogo pokušaja. Uvek se na kraju završavalo sa jurišanjem za umetnošću radi umetnosti i ispraznim miksovanjem stilova i žanrova. Takvi projekti su na kraju postali bezlični produkti masovnog neukusa. Nisu oduševili širu publiku, a nisu ih cenili ni malobrojni gledaoci koji zahtevaju visoko estetizovanu umetnost na filmu. Miša je i pored svog hermetičnog sveta uspostavio vezu sa širom publikom.
Svi će se sigurno složiti da se radi o reditelju koji ne pristaje na kompromis, a ipak uvek ostaje atraktivan i svež. Sigurno je i to da niko ne ostaje ravnodušan posle gledanja njegovog filma. Obožavaoci sa uživanjem posmatraju način na koji ovaj autor ume da predstavi istinu.
U Mišinim filmovima glavni likovi su skoro uvek nemoralni gubitnici. Vrlo često pažljivi gledalac je u dilemi da li je pogrešna okolina ili taj anti-junak. Pre svega dominantni akteri su žrtve sopstvene porodice. Zapravo su porodice odraz društva koje je zanemarilo sve ono naizgled trivijalno, što kasnije prerasta u neizlečiv problem. Tako otkriva u mnogim filmovima neke istine u odnosu između oca i sina, muža i žene, direktora i radnika... To opisuje na poseban način, samo njemu svojstven. Zbog toga se razlikuje od ostalih autora filmova i serija koji kite publiku šarenim lažima gde se problemi rešavaju sami od sebe.
Miša je vanredno kreativan i plodan stvaraoc koji radi onda kada zaista oseti potrebu da ima šta da kaže. On oglašava svoju gadost prema nekim novonastalim neprijatnim i surovim delićima stvarnosti koje možda nije zabeležio ranije. Možda zato što je zgađen što to još uvek neko nije preneo na filmsku traku na pravi način. Trebalo je predstaviti nešto što je postalo deo svakodnevnog života. Publici stvarnost pretočena u film ipak deluje šokantno. Sve tabu teme koje su u delima drugih reditelja možda spomenute ili površno opisane, u Mišinim filmovima su tačno i sasvim oslikane, bez dlake na jeziku i bez uzdržavanja. Zbog toga širokim masama njegovi fimovi deluju teško. Taj osećaj je proizveden u njima zbog isforsiranosti lašnog ružičastog pogleda na imaginarni svet koji zapravo nigde i ne postoji i koji diktiraju moćnici. Od njega sigurno nakon prizemljenja glava više boli na javi nego kada se pogleda film i možda vas i upozori na neke negativne strane života koje ne želite da vidite.
Miša se, upravo, sve vreme bori protiv iluzija, lažnih vrednosti, gluposti... Dug je spisak onoga što nam se dešavalo i što će nam se dešavati ako i dalje bežimo od istine, a medijska struktura koja vlada ne prihvati kvalitet i prave vrednosti.

Branko Radaković