Miša Radivojević je jedan od retkih reditelja koji je ostao veran svojim korenima. Verovatno je danas jedini koji sa sobom nosi tragove onoga što se kod nas nekada zvalo crni talas. Mnogobrojni reditelji pomenutog filmskog pravca nisu najbolje komunicirali sa širom narodnom masom i medijima. Miša je, što je veoma interesantno, pokušavao da uspostavi frekvenciju između potpune alternative i komercijalnog filma, ali bez podilaženja ukusu gledaoca. U tome je uspeo, a ipak ostao i dalje originalan i nezavistan. To ni jednom našem reditelju nije pošlo za rukom, a bilo je mnogo pokušaja. Uvek se na kraju završavalo sa jurišanjem za umetnošću radi umetnosti i ispraznim miksovanjem stilova i žanrova. Takvi projekti su na kraju postali bezlični produkti masovnog neukusa. Nisu oduševili širu publiku, a nisu ih cenili ni malobrojni gledaoci koji zahtevaju visoko estetizovanu umetnost na filmu. Miša je i pored svog hermetičnog sveta uspostavio vezu sa širom publikom.
Svi će se sigurno složiti da se radi o reditelju koji ne pristaje na kompromis, a ipak uvek ostaje atraktivan i svež. Sigurno je i to da niko ne ostaje ravnodušan posle gledanja njegovog filma. Obožavaoci sa uživanjem posmatraju način na koji ovaj autor ume da predstavi istinu.
U Mišinim filmovima glavni likovi su skoro uvek nemoralni gubitnici. Vrlo često pažljivi gledalac je u dilemi da li je pogrešna okolina ili taj anti-junak. Pre svega dominantni akteri su žrtve sopstvene porodice. Zapravo su porodice odraz društva koje je zanemarilo sve ono naizgled trivijalno, što kasnije prerasta u neizlečiv problem. Tako otkriva u mnogim filmovima neke istine u odnosu između oca i sina, muža i žene, direktora i radnika... To opisuje na poseban način, samo njemu svojstven. Zbog toga se razlikuje od ostalih autora filmova i serija koji kite publiku šarenim lažima gde se problemi rešavaju sami od sebe.
Miša je vanredno kreativan i plodan stvaraoc koji radi onda kada zaista oseti potrebu da ima šta da kaže. On oglašava svoju gadost prema nekim novonastalim neprijatnim i surovim delićima stvarnosti koje možda nije zabeležio ranije. Možda zato što je zgađen što to još uvek neko nije preneo na filmsku traku na pravi način. Trebalo je predstaviti nešto što je postalo deo svakodnevnog života. Publici stvarnost pretočena u film ipak deluje šokantno. Sve tabu teme koje su u delima drugih reditelja možda spomenute ili površno opisane, u Mišinim filmovima su tačno i sasvim oslikane, bez dlake na jeziku i bez uzdržavanja. Zbog toga širokim masama njegovi fimovi deluju teško. Taj osećaj je proizveden u njima zbog isforsiranosti lašnog ružičastog pogleda na imaginarni svet koji zapravo nigde i ne postoji i koji diktiraju moćnici. Od njega sigurno nakon prizemljenja glava više boli na javi nego kada se pogleda film i možda vas i upozori na neke negativne strane života koje ne želite da vidite.
Miša se, upravo, sve vreme bori protiv iluzija, lažnih vrednosti, gluposti... Dug je spisak onoga što nam se dešavalo i što će nam se dešavati ako i dalje bežimo od istine, a medijska struktura koja vlada ne prihvati kvalitet i prave vrednosti.
Branko Radaković
Нема коментара:
Постави коментар