Dušan Makavejev rođen je 13. oktobra 1932. u Beogradu. Studije psihologije završio je 1955. Nakon toga studirao je režiju u klasi Huga Klajna na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu.
Iz moje subjektivne vizure, filmski opus Dušana Makavejeva rasčlanjen je na tri faze.
Prva faza bili su kratki dokumentarni i igrani filmovi i ona počinje zvanično 1953. filmom ''Jatagan mala''.
Za ''Antonijevo razbijeno ogledalo'' 1957. dobio je nagradu na festivalu amaterskog filma u Kanu, pa je tako ovo ostvarenje i najpoznatiji film iz te prve faze koja je trajala sve do 1964. i završava se filmom ''Nova igračka''.
Druga faza počinje 1965. sa njegovim prvim dugometražnim igranim filmom ''Čovek nije tica''. Ova faza velikim delom bila je nabijena hrabro istaknutom erotičnošću. Ako je do tada Makavejev sa svojim prvim amaterskim filmovima bio cenzurisan bez puno argumenata od strane Titovih sledbenika, u ovoj drugoj fazi je itekako imao materijala da ga zabrane i u drugim zemljama zbog skandaloznih filmova i mnogi su to bespoštedno i učinili, ne obazirući se na umetničke kvalitete samih ostvarenja. Bili su to anarhistički filmovi u kojima je mešao dokumentarnu i igranu strukturu, a glavne teme bili su seks i politika.
U to vreme Titove Jugoslavije kritikovao je kao i ostali crnotalasni junaci komunističko društvo. Ipak, Makavejev je pored toga bio i oštri kritičar kapitalizma. Pošto je po obrazovanju pre svega psiholog, u svojim delima govorio je istinski hrabro u metaforama i kroz prizmu psihologa, kao pravi intelektualac. To je smetalo tadašnjem sistemu koji je bio i previše ograničen u svom shvatanju slobode i sveta. Danas opet imamo drugačiju ali takođe lošu priču u kojoj su ljudi i previše otišli u drugu krajnost tako što zloupotrebljavaju slobodu i usmeravaju je na taj način u pogrešnom pravcu. Preterano agresivno i brutalno društvo zapravo ubija slobodu.
Kao pristalica lika i dela psihologa Vilhelma Rajha odao mu je počast i posvetio film ''W. R. - Misterije organizma'' iz 1971. Makavejev se između ostalog u ovom neobično kolažiranom remek-delu pozabavio temom seksa kao efikasnim načinom za oslobađanje od stresa, dok suština tog ostvarenja zapravo predstavlja kritiku društva koje bi pre da ratuje nego da vodi ljubav, koje bi pre da bude destruktivno nego humano, koje bi pre da bude grubo nego nežno... Samim činom brutalne zabrane dela Vilhelma Rajha to je uostalom taj sistem i dokazao. I to je ključna poruka filma sa kojom autor opominje društvo da je previše zaostalo i da sebi zapravo pravi zamku. I pored silnih zabrana, Makavejev je za režiju filma ''W. R. - Misterije organizma'' dobio nagradu ''Luis Bunjuel'' na Kanskom festivalu, ''Srebrni Hugo'' u Čikagu i nagradu Belgijske kraljevske kinoteke ''Zlatno doba''.
Jedan od značajnijih dokumenata crnog talasa u kojem je učestvovao i Makavejev, je kratki film ''Nedostaje mi Sonja Heni'' iz 1972, ako ne po svojim umetničkim kvalitetima, onda sigurno po tome što je na jednom mestu okupio izvanredna imena koja verovatno više nikada pre, a ni posle nije mogla biti zajedno u jednom projektu. U njemu su učestvovali: Miloš Forman, Tinto Bras, Puriša Đorđević, Branko Vučićević i još neka značajna imena.
Skoro celokupan film ''Nedostaje mi Sonja Heni'' je snimljen u jednom statičnom kadru i sam po sebi izgleda pre kao jedan konceptualni video rad nego ono što se od samog filma obično traži i u kratkoj formi. Bio je to jedan nošalantno odrađen eksperiment autora koji su pre svega hteli da se zabave, bez puno razmišljanja i filozofiranja.
Ta druga faza trajala je do ostvarenja ''Sweet Movie'' iz 1974, njegovog najšokantnijeg dela u karijeri. Dakle druga faza se sastoji iz dugometražnih filmova koji predstavljaju zlatni stub crnog talasa.
Od 1981. i ostvarenja ''Montenegro'' počinje treća faza. Tada je snimao filmove koji ni malo ne liče na Makavejeva iz vremena cenzure. To su lagani i simpatični filmovi koji u suštini nikome ne mogu da smetaju i odlično je što je svet upoznao u jednom sasvim drugačijem svetlu Makavejeva, a on je dokazao da i takve filmove može da napravi bez problema. U toj trećoj fazi, do tada revolucionarni Makavejev prilično je smekšao u svojoj dotadašnjoj pobuni. Da li je shvatio da ne može ništa da promeni na učmaloj umetničkoj sceni tadašnje Jugoslavije i digao ruke ili je prešao na lakše teme samo zbog novca, najbolje zna on sam.
Iako danas ima tema na pretek i to, čini se više nego ikad, za autore nekadašnjeg legendarnog crnog talasa, Makavejev maksimalno ignoriše medije i uporno i mudro ćuti, apsolutno nezainteresovan za novi projekat. Čudno je da više od jedne decenije nije snimio ni jedan film. Mislim da je to još jedan pokazatelj koliko je celokupna situacija naše zemlje krajnje apsurdna i za autora koji je u vreme totalitarizma uvek imao kritičku reč u svojim delima. Danas, on je ostao bez teksta jer sve to verovatno za njega prevazilazi granicu svakog ukusa, te u zemlji u kojoj se dešavanja smenjuju kao na filmskoj traci, nema razloga za ponavljanjem nečega što više nije skriveno. Kritika više ništa ni ne znači jer je obezvređena, pošto danas svako može da pljune svakoga u lice bez puno argumenata i to nije više pravična borba, već interno prepucavanje na svim poljima. Ozbiljno su narušene granice medijskog i vrednosnog sistema i Makavejev verovatno ne vidi puno smisla u tome da se pozabavi dugogodišnjim ''cirkusom'' kada već imamo svakodnevni ''cirkus'' na svakom koraku. On je bio buntovnik kada to nije bilo lako, a sada mu u ovakvoj siuaciji verovatno takva uloga izgleda isuviše neinventivna, iako bi danas sigurno imao puno toga da kaže.
Činjenica je i da bi veliki broj ljudi želeo da vidi nešto novo od ovog legendarnog reditelja, odavno priznatog u svetu, a opet nikada dovoljno shvaćenog i uvažavanog u sopstvenoj zemlji. Da li će to ostati samo u sferi želja ili će Makavejevev konačno snimiti neko novo revolucionarno delo pokazaće vreme, mada kako sada stvari stoje, teško da će se to desiti jer Makavejev nikada ni u jednom intervjuu, koje inače jako retko daje, nikada nije izjavio da ima u planu, pa ni zamisao za tako nešto, već se u medijima pojavljuje samo kada se priča o crnom talasu. Domaća kinematografija je sigurno tako uskraćena jer ovako joj ostaje siromašna produkcija koja, već više od jedne decenije, godišnje jedva iznedri dva filma vredna pomena, a nekada ni toliko. Ostaje nam samo nada ili da zamišljamo kako bi izgedali kadrovi nekog novog Dušanovog ostvarenja. Nada poslednja umire.
Branko Radaković
