Sonja Savić – Dve godine od smrti velike umetnice

Dve godine je prošlo od smrti Sonje Savić, a niko se nije setio da objavi ni redak o velikoj umetnici. Dakle, medije definitivno više ne interesuje kultura, već samo pompezne i šokantne vesti, ma iz koje oblasti one bile. Naravno, vesti za crnu hroniku, kao i dešavanja iz ''Farme'' najvažnije su informacije kojima treba napumpati srpski narod.
Ovim omažom ne želim da ispravljam tuđe greške, već još jednom želim bar na trenutak da se prisetim ove glumice, a samim tim podsetim i druge koliko-toliko na njen rad.
Zanimljivo mi je i to što sam se, noćas (22. na 23. septembar), dok sam izvlačio fotografije iz filmova (''Crna Marija'', ''Kako je propao rokenrol'' i ''Šarlo te gleda'') koje pripremam za tekst o rok muzici i muzičarima na filmu u Srbiji i bivšim SFRJ državama, pitao zbog čega to baš sada radim kada ne moram jer ima vremena za to ali me je neka čudna sila terala da završim taj mukotrpni posao. Danas sam se setio da je dve godine od smrti Sonje Savić i bilo mi je jasno da se još jednom desila neka čudna duhovna povezanost između Sonje i mene. I to je uticalo da rešim da objavim nešto o velikoj glumici.
Ubrzo posle Sonjinog odlaska pisalo se kako će objaviti na godišnjicu njene smrti monografiju pod nazivom ''Sonja'', te sam svojevremeno za tu priliku ustupio fotografije koje sam izvukao iz video snimka koji sam načinio u Paraćinu 18. jula 2008. kada je Sonja izvela svoju monodramu ''Tajna venčane haljine''. Međutim, monografija ni posle dve godine nije objavljena, što je sramota. Sonji ovog puta odajem počast tako što ću objaviti po prvi put te fotografije koje su namenjene za monografiju. Doduše dve fotografije su već prezentovane krajem 2008. na ovom blogu i u ''Helly Cherry veb zin-u'' uz tekst o Sonji.

Sonja Savić – Kratka biografija

Sonja Savić rođena je 15. septembra 1961. u Čačku.
1977. glumi u svojim prvim filmovima: ''Leptirov oblak'' u kojoj ima zapaženu ulogu i ''Ljubavni život Budimira Trajkovića'' u kojoj ima samo malu epizodnu rolu. Posle toga ređaju se mnogobrojni uspesi i priznanja koji joj donose ogromnu popularnost.
Pored uloga koje je imala u nekim od najpoznatijih jugoslovenskih filmova koji su joj obezbedili veliku slavu, Sonja je bila autor i određenog broja eksperimentalnih radova jer je gotovo oduvek bila zainteresovana za avangardni vid izražavanja, što je jedinstven slučaj u našoj državi i veoma hrabar vid delovanja, naročito zbog toga jer je Sonja bila veoma poznata glumica još kao tinejdžer, te joj tako nešto nije ni bilo potrebno u nezahvalnim uslovima i podneblju kakvo je ovo naše, a opet je sa druge strane zanimljivo i retko videti nežniji pol da se tako predano bavi alternativom.
''Plej'' iz 1997, ''Šarlo te gleda'' iz 2003. i ''Čekajući Godo-a'' iz 2006. samo su neki od naslova njenih alternativnih autorskih ostvarenja koja su teško dopirali do šire publike.
Eksperimentalni film ''Plej'' posvećen studentima Beograda između ostalog, mešavina je dokumentarnih snimaka uličnih demonstracija, neobičnih skečeva i kompijuterskih animacijama koje je radio slikar i muzičar Đile Marković.
''Šarlo te gleda'' je multimedijalno dokumentarni film koji nije samo posvećen rok grupi ''Šarlo akrobata'', već i mnogim nezavisnim i alternativnim umetnicima iz Slovenije, Zagreba i Beograda.
Za multimedijalni eksperimentalni film ''Čekajući Godo-a'' može se reći da je zapravo Sonjin rekvijem. On govori o ljudima koji čekaju Boga i o tome da je samo pitanje vremena kada će narkomani okončati svoj život jer im je život haotičan i depresivan, a svaki dan im može biti poslednji, te da svesno priželjkuju smrt jer im je to zapravo izbavljenje iz pakla u kome su zaglibili. U poslednjim scenama ovog apstraktnog i psihodeličnog videa imamo lik narkomanke koja nakon ubrizgavanja droge u venu umire od prekomerne doze. Tako je svoj život skončala i Sonja Savić 23. septembra 2008.

Branko Radaković

Srpski film

Ako je poenta autora bila da ljudi pogledaju jednom ovo ''delo'' i da više nikada ne požele da to ponovo urade, onda su u tome sasvim uspeli. Pitanje je samo da li takva vrsta ''dela'' može da se svrsta uopšte u umetnost jer svako umetničko delo treba da teži tome da mu se vraćamo, a ne da ga izbegavamo. To što je neko možda hteo da metaforično prikaže stanje u jednoj zemlji izražavajući se jednim takvim negativnim i ogavnim rukopisom, ne predstavlja ništa drugo nego nemoć autora da to iskažu na neki mudriji i indirektniji način. Ovako su samo još jednom probali da siluju sluđeni narod ali to nije ono što je najgore u ''Srpskom filmu'' jer svako danas može da snimi film, a na publici je da odluči da li će da ga gleda ili ne. Najveća zamerka i ono što je neoprostivo za autore je to što su u njemu bezočno ubacili perverzne scene sa maloletnicima. O novorođenčetu da i ne pričam. Jeste to samo film, postoje maske, efekti i svašta može da se izmontira ali tako nešto ipak, ne bi trebalo da se toleriše, ma koliko neki film pretendovao da bude umetnički i da se preko takvih perverzija pravda kao metafora za stanje u društvu. To što su hteli da pokažu da je u Srbiji ''jeban'' svako ko se rodi i živi u Srbiji, pa čak ga ''jebu'' i kada umre, nije opravdanje, jer sve to može na drugačiji način da se kaže. Ovako su mladi autori napravili najperverznije ostvarenje na svetu ali ne zbog toga što su kreativni ili pametni, već zato što su jednog dana odlučili da snime scene koje do sada niko nije uradio, ne zato što niko nije smeo, već zato što se takve scene ne trebaju snimati. Uostalom lako je biti bezorazan i lud. To svako može. Mali broj ljudi koji brani ''Srpski film'' pokazuje i dokazuje da ne razmišlja svojom glavom, već tuđom zato što im je to nametnuto iz pojedinih medija. Nesumljivo je da najveći broj mladih kritičara koji podržava ''Srpski film'' teoretski poznaje modernu kinematografiju ali to ne znači i da kada kažu kako je ''Srpski film'' nešto novo na kinematografskom nebu zaista njihov stav, što dokazuje da još uvek nisu razvijeni i zreli kao kritičari, a uostalom i kao ljudi jer svako svesno biće ne može da podržava ovakvu količinu i vrstu brutalnosti na filmu. Priča da je film pomerio granice je tačna ali ne u pozitivnom smislu i ne u smislu da su doprineli svetskoj i srpskoj kinematografiji, već su pomerili granice u mentalnom rasuđivanju, pa će tako ''Srpki film'' hvaliti mentalno labilni, a kudiće ga i izbegavati razumni. ''Srpski film'' je zlodelo Srbije i svesno urađen domaći zadatak po naredbama svetskih sila, tako da se slobodno može reći da je ovo političko ostvarenje kojim su autori hteli da pokažu da su Srbi mentalno retardirana nacija. Svetskim silama je važno da neko iz Srbije to prizna i ovaj film je to priznanje jer nas već dve decenije satanizuju preko američkih medija, a mi se branimo. Sada je neko iz Srbije konačno nešto rekao protiv Srbije i to na najgori mogući način. Po ovom filmu uspeli smo da nadmašimo i Amerikance u brutalnosti i zato su autore u Americi oberučke prihvatili jer im sviraju ono što oni žele da čuju. Kada budu prestali, niko ih više neće hteti. Mada, Srbi su tolerantan narod. Realno ovo nije Srbija i svako ko smatra da je ovo prikaz Srbije treba da ode iz ove zemlje jer ovako se ovde ne živi. Mi jesmo narod pun mana ali i drugi su. To ne znači da smo toliki perverznjakovići. Jeste da živimo u materijalnoj i moralnoj bedi već dve decenije, ali po ''Srpskom filmu'' smo svi već trebali da budemo mrtvi ili retardirani. To baš nije tako. Zašto su autori ovog filma po svaku cenu išli u toliku perverziju? Zašto nisu, ako su hteli, kao što pričaju, da snime film koji kritikuje vladu, snimili priču o čoveku koji recimo ubija za novac kako bi preživeo? Doduše glavni junak ove priče baš i ne umire od gladi, a ni njegova porodica. On potpisuje ugovor da bi obezbedio materijalno svog sina za ceo život. Dakle, film ne kritikuje ni u kom slučaju materijalno stanje u državi. Možda bi kritikovao kada bi glavni junak i njegova porodica bili na dnu egzistencije, pa bi on bio prinuđen da potpiše ugovor. Zašto je glavni junak morao da bude porno glumac? Zbog čega toliko bolesnog seksa? To su samo neka od pitanja na koja autori ne bi mogli da daju prave odgovore, a pravi odgovor je da su to uradili zato što su po svaku cenu hteli da naprave šok radi šoka. Što je najgore sve to je okarakterisano kao ''srpsko''. Tek to nema veze sa mozgom. Da su film nazvali ''Američki uticaj na srpski film'' tu bi i bilo neke logike. ''Srećna srpska porodica'' je ključna rečenica filma koju izgovara Vukmir, lik koga tumači Sergej Trifunović. To izgovara u trenutku dok glavni lik Miloš, koga glumi Srđan Todorović, seksualno zlostavlja svog rođenog sina, a pored njega ženu mu siluje brat. To je dokaz koliko je ovo ostvarenje okrenuto protiv srpskog naroda. Do sada je to verovatno najveća diskriminacija u istoriji svetske kinematografije koju je uputio jedan glumac prema svom narodu na filmu. Takva mržnja prema sopstvenoj naciji u samo jednoj rečenici nezapamćeni je presedan. Za stvaranje ''Srpskog filma'' krivi su svi koji su učestvovali u njegovoj izradi i tu nema opravdanja. Ukoliko niko krivično ne odgovara zbog njega, onda smo i zaslužili ovakav film ali smo zalužili i da nestanemo kao nacija sa lica zemaljske kugle. Iskreno se nadam da autori ovog zlodela više neće snimiti ništa jer posle ovoga ne znam čime nas novim mogu iznenaditi. Sa ''Srpskim filmom'' su sve što su hteli i rekli. Ako neko smatra da je umetnost veća ukoliko u delu ima više fekalija, neka ode u neki poljski WC i pogleda koliko ih tamo ima. Mada ni tamo ih nema toliko koliko ih ima u ovom filmu. Ne znam samo ko će to oprati.

Branko Radaković