Dok se u drugim zemljama komedija podjednako uvažava u narodu kao i svaki drugi žanr, naš film skoro da se ne smatra uspešnim ukoliko u njemu nema barem malo humora, pa bio on kvalitetan ili ne. Dakle, ukoliko autor želi da se za njegov film čuje i da bude gledan, on mora da ubaci određene dijaloge koje će naterati konzumeta na smeh, bez obzira što je film zamišljen kao ozbiljna drama, triler ili krimić. Nekada su reditelji da bi lako uspostavili komunikaciju sa publikom, samo pozvali Batu Živojinovića i problem bi bio rešen. Zbog toga je Bata Živojinović snimio više filmova nego bilo koji drugi glumac. Njegov šarm, autentični i otkačeni osmeh osvajao je milione gledaoca, a i danas to čini. Nemam ništa protiv humora, čak sam i mišljenja da je potreban i horor žanru ali naravno sa određenom dozom koja je potrebna nekom ostvarenju kako bi se eventualno razbila monotonija ili kako bi film se rasteretio od ukrućenosti ukoliko postoji i dobio svoju autentičnu recentnost. Činjenica je da su i neki horori koji pripadaju samom vrhu kinematografije imali dosta humora u sebi. Dokaz je film ''Bal vampira'' Romana Polanskog. I u čuvenoj seriji ''Tvin Piks'' imamo jedan specifičan vid humora koji ne može baš svako da prepozna ali je prisutan, iako je serija pre svega veoma mračna i mistična. Kod nas, u filmu ''Lepa sela lepo gore'' iz 1996. iako je film u suštini teška ratna drama, imamo kroz ceo film upečatljiv crni humor, što je u svetu nezamislivo. Imaju ljudi svoje drame i bolesnike ali ne na ovaj način. Koliko smo kontraverzni i neponovljivi govori i činjenica da su ljudi masovno pevali i svirali za vreme bombardovanja 1999. Svi su to radili kao da nam je drago što bacaju bombe. Naravno da nam nije bilo drago, već smo terali inat. Hteli smo i da pokažemo da nas ne interesuje nasilje jer mi smo narod koji voli da se veseli. To je taj inat kao termin koji imamo jedino mi. Niko u svetu to ne razume ali mi imamo šljivovicu, jedinstvene komedije i teramo inat. To su neki od naših neiskorenivih i glavnih identiteta po kome želimo da nas svi zapamte. Kada se govori o kvalitetnim filmovima koji su u osnovi drame, a u sebi poseduju specifičan srpski humor nikako ne treba izostaviti ostvarenja kao što su: ''Bure baruta'' iz 1998, ''Točkovi'' iz 1999, ''Optimisti'' iz 2006. i ''Hadersfild'' iz 2007. Kod nas je gotovo neprihvatljivo da film ne poseduje u sebi šaljive momente na koje smo navikli, pa tako svaka ozbiljna drama ili film malo drugačijeg stila od onog na koji je naviknut veći deo publike, gde malo treba napregnuti i mozak postaje ili teško prihvaćeno delo ili brzo zaboravljeno, a veoma često i ignorisano. Za taj neosvešćeni narod najvećim delom je kriva TV struktura koja je potpuno nezainteresovana da edukuje mase na pravi način, a kriva je i sama publika, publika koja ne voli da čita, ne posećuje umetničke izložbe, koja voli da zaradi bez muke, kojoj je najveći vid zabave popunjavanje listića u kladionici... Ta masa voli da vidi najniži oblik zabave i TV kanali im to pružaju, pa su onda svi zadovoljni. Takav TV je štetan za psihu kao što je droga opasna po život. Trenutno ste zadovoljeni, a onda se vraćate u sumornu realnost i zaključili bi mnogi da ne moraju da se vraćaju još jednom gledajući ''naporne'' filmove. Komedija kao zvanični ukus masa potpuno je zamračio druge žanrove i komedijama po gledanosti mogu samo da pariraju patetične ljubavne drame sa najgorim mogućim dijalozima državnog reditelja broj jedan Zdravka Šotre koji je moramo se svi složiti pravio nekada veoma zanimljive i kvalitetne TV projekte kao što su na primer: ''Džangrizalo'' iz 1976, ''Novogodišnje venčanje'' iz 2002. i ''Ilka'' iz 2003. Uradio je i odličnu seriju ''Više od igre'' 1977. Bilo je tu i dobrih filmova, kao što su recimo: ''Idemo dalje'' iz 1982. ''Braća po materi'' iz 1988. i ''Lajanje na zvezde'' iz 1998. Uvek sam voleo da pogledam dobru komediju. Veliki sam ljubitelj recimo ''Letećeg cirkusa Montija Pajtona'' ili bosanskog projekta ''Top lista nadrealista'' ali problem je što je današnji srpski humor koji se forsira u medijima ispod svakog ukusa. Tako su najgledanije ''Kursadžije'', a za svaku Novu godinu imamo na TV-u serijal ''Žikine dinastije'' po milioniti put. Matorci Žika i Milan opterećeni seksom u ''već viđenoj'' akciji su idoli mnogih danas neobrazovanih ljudi bez ukusa i filmski neosvešćenog naroda. Nemam ništa ni protiv ovakve vrste humora kao jednog vida zabave mase ali protiv tolike zastupljenosti u medijima zbog čega se zapostavljaju neki drugi humoristički programi imam jer smatram da na taj način zatupljuju i one koji bi možda nešto mogli i novo da otkriju ali ne mogu jer im televizija to ne omogućava. Kompletan serijal ''Žikine dinastije'' je recimo odavno izašao i na DVD formatu, često se emituje i u toku godine, te je zaista dostupan svima i svakome. Film se tako doživljava samo kao vid zabave, a nikako kao umetnost, što razumem, samo ne razumem kako je moguće da su ljudi toliko ispod svakog nivoa oduševljeni nekim tamo Bogoljubom Mitićem koji se proslavio u jednoj od najgledanijih serija ''Porodično blago'' gde je glumio Đošu Stojkovića koji nikako nije smešan. Takav humor koji taj popularni glumac izvodi i način na koji izvodi sve to je moguće videti kod bilo kog običnog čoveka koji nikako nije duhovit ili koji bar pokušava da to bude ali nikako to ne može da ostvari. Dakle, još jedan apsurd. Lik koji kao treba da bude najzabavniji i najsmešniji nije duhovit i njega mediji forsiraju, a dobar deo publike je izgleda oduševljen. To je stvarno priča za razmatranje ali razmatranje psihijatara. Ja se ne bih puno upuštao u tu priču. Dolazimo tako do zaključka da je danas komedija kod nas i najpodobniji žanr. Nekada nije bilo tako. Mada istina je i da je humor bio daleko kvalitetniji. Činjenica je da je naš najveći komediograf Branislav Nušić za svog života bio jako dugo zabranjivan autor. Naravno, ne zbog toga što je pravio lagane komedije, već zbog toga što je na duhovit način ismevao i kritikovao birokratiju, vlast, korupciju i sve one loše elemente koji ugrožavaju obične ljude. Zbog toga je ''Narodni poslanik'' čekao trinaest godina na premijeru. Prvi put je izveden 1896. ''Sumnjivo lice'' je još drastičniji primer. Premijerno je izvedeno 1923, trideset i šest godina nakon što ga je Nušić napisao. Po motivima Nušićevih dela snimljeno je dosta TV filmova. ''Mister Dolar'', ''Sumnjivo lice'', ''Dr'', ''Svet'', ''Narodni poslanik'', ''Pokojnik'' i ''Ožalošćena porodica'' samo su neki od naslova. Nušić kao naš najveći komediograf je i dalje aktuelan i iznova recentan। Još uvek se nije na ovim prostorima pojavio autor sa toliko remek-dela u domenu komedije. On je opisao vreme u kome su živeli njegovi predaci i u kome je on živeo ali i vreme koje dolazi i koje nikako ni danas ne prolazi. On je govorio kroz svoje vreme u kome je živeo ali to je zapravo tačna slika prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ništa se neće u suštini promeniti. On jeste malo iskarikirao likove i situacije ali to je priča koju gledamo svaki dan na svakom koraku. Kroz svoja dela kritikovao je oštro skorojeviće i vlast koja je uvek takva i koja se nikada ne menja. Dakle, on je univerzalni autor koji je pogodio u samu srž i napravio komedije za sva vremena. Radivoje Lola Đukić je još jedan odličan komediograf, reditelj čuvene TV serije ''Servisna stanica'' koja je uveseljavala ogromnu publiku krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. U ovoj čuvenoj seriji su glavne uloge tumačila dva najpopularnija komičara tada: Miodrag Petrović - Čkalja koji je glumio Jordana i Mija Aleksić koji je glumio Raku. U središtu priče imali smo zgode i nezgode ova dva glavna junaka koji se stalno, i na poslu i van njega, međusobno nadmeću. Ova simpatična komedija oživljena je i kroz filmove. 1961. snimljena su dva: ''Nema malih bogova'' i ''Sreća u torbi'', dok je 1966. urađen TV film ''Servisna stanica''. Radivoje Lola Đukić je snimio između ostalog i ''Na mesto građanine Pokorni'' 1964. i ''Čovek sa četiri noge'' 1983. Oba ova filma su zanimljive komedije u stilu kakav je izgradio ovaj umetnik komedije i na kakav su navikli ljubitelji njegovog humora u ''Servisnoj stanici''. Šijan je još jedan dobar reditelj koji je stvorio remek-dela za sva vremena: ''Ko to tamo peva'' 1980. i ''Maratonci trče počasni krug'' 1982. Naravno, da nije bilo Dušana Kovačevića ovi filmovi ne bi ni bili snimljeni jer je on, kao što to verovatno već svi znaju, scenarista ovih ostvarenja. Pored toga stvorio je još remek-dela u domenu komedije, od kojih nikako ne treba izostaviti TV film ''Zvezdana prašina'' iz 1976. i kultne igrane filmove: ''Balkanski špijun'' iz 1984. i ''Profesionalac'' iz 2003. Nikako ne treba zaobići ni činjenicu da je Kovačević radio zajedno sa Kusturicom na scenariju za film ''Andergraund'' koji je snimljen 1995. Dušan Kovačević je napisao scenario i za legendarnu pozorišnu predstavu ''Radovan III'' koja je bila omiljena i među onima koji ne vole baš puno pozorište. VHS snimak predstave održane 1983. bila je obavezno štivo za sve jer originalni humor legendarnog Zorana Radmilovića nikoga nije mogao ostaviti ravnodušnim. Šijan je režirao, pored dva remek-dela kakva su ''Ko to tamo peva'' i ''Maratonci trče počasni krug'', i komediju ''Kako sam sistematski uništen od idiota'' 1983. koja nije doživela uspeh kod publike u toliko velikoj meri kao što su predhodna dva filma. U toj deceniji snimljene su još neke kultne komedije, a neke od najpoznatijih su: ''Tesna koža'' iz 1982, ''Šećerna vodica'' iz 1983, ''Varljivo leto '68.'' iz 1984, ''Debeli i mršavi'' iz 1985, ''Sekula i njegove žene'' iz 1986, ''Tesna koža 2'' iz 1987, ''Tesna koža 3'' iz 1988. i ''Poltron'' iz 1989. Valja spomenuti i film ''Mala pljačka vlaka'' koji je snimljen 1984. Iako je to jedna zaista kvalitetna komedija, danas je nažalost gotovo zaboravljena. Srđan Dragojević je tvorac odličnih komedija ali te komedije su odraz i svedočanstvo samo jednog vremena. Vreme će pokazati koliko je on bio univerzalan. Sigurno je da će njegove komedije biti interesantne i kroz pedeset godina ali da li će biti zanimljive autorima da snimaju nove verzije njegovih dela, kao što je slučaj sa Nušićevim komadima, vreme će pokazati. Dragojević je tvorac kultne komedije ''Mi nismo anđeli'' iz 1992. i to je sasvim dovoljno da ga smestimo rame uz rame sa Slobodanom Šijanom. Uradio je u toj deceniji još jednu izvrsnu TV komediju pod imenom ''Dva sata kvalitetnog programa'' koja je bila zapravo stvorena da razbije monotoniju dosadnih emisija i projekata koji se emituju na TV programima za Novu godinu. U tome je ovaj specifičan projekat sasvim uspeo i do sada još nikom nije pošlo za rukom da snimi ni približno kvalitetno delo kako bi Nova godina bila malo veselija. Ova TV komedija nastala 1994. je postala takođe kultno ostvarenje za mnoge generacije koje tek stasavaju jer su određeni dijalozi nešto čega se svi koji vole dobar humor rado sećaju i ponovo rado gledaju. Devedesetih godina prošlog veka su snimljeni još neki kvalitetni filmovi u domenu komedije koje nikako ne treba izostaviti, a to su: ''Seks – partijski neprijatelj br. 1'' 1990, ''Tito i ja'' 1992. ''Tri karte za Holivud'' 1993. i ''Tri palme za dve bitange i ribicu'' 1998. TV filmovi iz devedesetih godina koji mogu glatko naterati one koji prepoznaju dobar humor da se smeju do suza su recimo: ''Video jela, zelen bor'' iz 1991, ''Zlostavljanje'' iz 1992, ''Niko nije savršen'' iz 1993. i ''Dvoboj za troje'' iz 1995. U prvoj deceniji XXI veka u Srbiji nije snimljeno puno kvalitetnih komedija। Neki od naslova koji zavređuju pažnju su: ''Jagoda u supermarketu'', ''Sivi kamion crvene boje'' i ''Kad porastem biću Kengur''. ''Jagoda u supermarketu'' je snimljena 2003, dok su ''Sivi kamion crvene boje'' i ''Kad porastem biću Kengur'' realizovani 2004. Naravno komedije ne bi bile tako zanimljive da glumci nisu maestralno izneli svoje role. Neki od najkvalitetnijih glumaca, pored već navedenih u ovom kratkom osvrtu, koji su svojim humorom dokazali da su besprekorno duhoviti i koje ne možemo nikako izostaviti kada govorimo o komediji su: Mića Tomić, Bora Todorović, Đuza Stojiljković, Dragoljub Milosavljević, Slobodan Aligrudić, Petar Kralj, Bata Stojković, Vlasta Velisavljević, Dragan Zarić, Josif Tatić, Ivan Bekjarev, Petar Božović, Bogdan Diklić, Aleksandar Berček, Danilo Lazović, Lazar Ristovski, Milan Gutović, Branimir Brstina, Radoš Bajić, Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Dragan Jovanović i Srđan Todorović, a od glumica: Rahela Ferari, Olivera Marković, Milena Dravić, Seka Sablić, Radmila Živković i Vesna Trivalić. Svako od pomenutih na svoj poseban način ostavio je neizbrisiv pečat u domenu srpske komedije. Sve češće se mlađi reditelji okreću drugim žanrovima, dok je komedija spala na niske grane. Ipak, većina gledaoca i dalje je okrenuta više komediji bez obzira što je taj popularni humor danas sve gori i gori. Mnogi bi rekli da je narodu dosta problema na poslu, pa im ne treba depresija i na filmu ali interesantno je da narod više voli da čita o nasilju i sluša emisije koje su pune informacija o ubistvima ali zato im je film nešto strašno. Ja zastupam potpuno suprotnu teoriju po kojoj je bolje gledati nasilje na filmu nego uživo. Onda ne vidim kako može neko da misli da ja volim više da gledam nasilje ako sam ljubitelj horora od onoga koji čita o nasilju. Naslovi iz crne hronike su postali deo naslovnih strana ali zato naš narod i dalje voli komediju i to je jedan perverzan apsurd. Po naslovima više bih rekao da vole horor ali uživo, što je neuporedivo gore nego voleti horor filmove.
Branko Radaković
