Sajam knjiga - Jedno od retkih uporišta i za ljubitelje knjiga o filmu

U ponedeljak 25. oktobra u Beogradu je otvoren 55. međunarodni sajam knjiga koji je trajao do nedelje 31. oktobra. Na njemu se kao i uvek mogla naći literatura za svakoga, a za ljubitelje kinematografije koji vole da čitaju o filmu, kao i za ozbiljne filmske radnike mogao se naći zavidan broj knjiga o filmu koje inače ne mogu da se nađu van sajma jer činjenica je da se teško dolazi do ozbiljnih knjiga iz ove oblasti i u slobodnoj prodaji retko kad možemo naići na nešto vredno pomena. Zbog toga je sajam prilika da se dođe i do nekih pravih raritetnih dela.
Možda grešim ali čini mi se da odavno u isto vreme nije bilo više knjiga o filmu, a opet tako jeftinih i pristupačnih za ljude sa prosečnim primanjima u Srbiji.
Najvažniji događaj, ne samo za filmofile i filmske radnike, već i za sve prave intelektualce, bila je svakako promocija knjige Emira Kusturice ''Smrt je neprovjerena glasina''. Ovaj značajan događaj imao je nezapamćen broj posetilaca, a promociju je ispratio i veliki broj poznatih ličnosti.
''Smrt je neprovjerena glasina'' je autobiografska knjiga koja nas uvodi u privatni život velikog reditelja ali nam između ostalog i otkriva neke pojedinosti koje nam objašnjavaju određene metafore iz Emirovih filmova koje su kod mnogobrojne publike bile tumačene samo kao apstraktna igra reditelja. Sada su sa ovom knjigom neke enigme razjašnjene, te je Kusturica tako još jednom pokazao da savršenstvo leži u jednostavnosti i skromnosti i da su i naizgled beznačajni detalji iz njegovih filmova zapravo zaista proživljeni i imaju svoju ozbiljnu umetničku konotaciju jer su pre svega proizašli iz privatnog života samog autora. Kusturica nam je tako još jednom otvorio dušu i u očima onih koji ga zaista vole postao još veći. Činjenica je da dobrom delu publike nisu smetale određene metafore u njegovim filmovima i pored toga što su bile apstraktne, iako je ista ta publika možda oduvek želela da sazna razlog pojedinih kadrova. Bilo je i onih koji nikada nisu ni želeli da tumače određene scene jer su smatrali da to veliki reditelj čini samo kako bi ostvario svoj lični umetnički pečat po kome bi ga prepoznali. Kusturica jeste izgradio i kroz to svoj lični pečat ali je kroz knjigu otkrio i razloge i dokazao da umetnost može biti u isto vreme sasvim lična, a da je i planeta prihvati kao vrhunsku umetnost. To je još jedna stvar koja ga čini velikim i govori nam da to može samo Kusturica.
Knjigu su izdale ''Večernje novosti'' i prodaje se po ceni od 490 dinara.
Na sajmu su se mogle naći kao i uvek stara izdanja nekih knjiga po jeftinim cenama. Za one koji bi želeli ozbiljnije da se bave filmom izdvojio bih knjigu ''Kako napisati i prodati scenario'' Tudora Elijada koja je izdata davne 1980. u Francuskoj, a kod nas 1982. Knjiga je svakako pre svega namenjena početnicima koji maštaju o tome da napišu scenario za igrani film. Naravno da ne znači da će posle čitanja ove knjige postati uspešni filmski radnici ali ovo delo može svakako ukazati na neke važne stvari prilikom pisanja scenarija i priznatim filmadžijama.
Ono što me je posebno obradovalo je i to što sam, na jednom štandu na kome se najvećim delom prodavao strip, naišao i na pet dvobroja časopisa ''Film'' koji je izlazio sedamdesetih godina prošloga veka. Primerak je koštao 200 dinara, što je smešna cena s' obzirom da časopis izgleda kao knjiga, a i savršeno je očuvan. Danas je ovaj raritet prava relikvija i šteta je što ga je gotovo nemoguće naći, osim možda kod nekih starijih filmofila i teoretičara, jer bi mogao danas da posluži mnogim budućim istoričarima ali i onim nadobudnim mlađim kritičarima koji misle da su izmislili film da vide kako se na jednom mestu nepristrasno i objektivno pisalo o svemu novom što se snimalo tada u SFRJ, kao i u svetu ali i o istoriji domaćeg i svetskog filma. Da se ne radi o običnom časopisu govori dovoljno i činjenica da jedan dvobroj (broj 16-17) ima 220 strana. Za ovaj časopis pisala su takva imena kao što su Zoran Tadić i Nebojša Pajkić.
''Film'' pokazuje koliko je tada kod nas kinematografija bila cenjena i podržavana od strane mnogih institucija ali i kako smo danas spali na niske grane iako živimo u XXI veku.
Kada bi danas imali makar jedan ovakav časopis koji bi konstruktivno govorio o novim dešavanjima iz sveta filma u Srbiji i van nje, i situacija u domaćoj kinematografiji bi se zasigurno promenila.
Ipak, da nije sve tako crno govori i činjenica da se u prodaji našla i knjiga ''Trilogija o filmu (i još ponečem)'' Slobodana Novakovića po ceni od 350 dinara, što je neverovatno niska cena jer je u pitanju kapitalno delo za sve istinske ljubitelje kinematografije.
Još neke važne knjige koje bi izdvojio, a koje se tiču filmske umetnosti su: Ljuba Tadić – Poslednja traka za knjigu'' Branka Perića koja je koštala svega 400 dinara i ''Poetika srpkog filma'' Zorana Đerića koja je koštala 450 dinara. Prvu knjigu izdala je ''Besjeda'' iz Banja Luke i ''Ars Libri'' iz Beograda još 2006. ali je do knjige bilo teško doći, a i cena je bila previsoka. Sada je cena prava sitnica s' obzirom da preko nje možemo upoznati mnoge važne detalje iz života Ljube Tadića. Ovo je najvećim delom jedna specifična autobiografska knjiga u kojoj imamo i dosta fotografija iz privatne Ljubine kolekcije. Priređivač je pažljivo beležio ono što mu je Ljuba dok je bio živ govorio o svojim roditeljima, detinjstvu, o svojim kolegama glumcima, druženjima... ali u jednom delu knjige govore i njegovi savremenici o njemu. ''Besjeda'' je izdala i ''Poetiku srpskog filma'' 2009. i to je još jedan dokaz da Republika Srpska dosta ceni naše stvaralaštvo i stvaraoce, čak često pomislim i kako našu kinematografiju poštuju više i od nas samih. Iako Republiku Srpsku ne smatram za inostranstvo, mislim da bi ipak trebali ozbiljno da se zapitamo zbog čega su u Srbiji nedostupne za široke narodne mase knjige koje bi adekvatno upoznale nove generacije sa istorijom domaćeg filma.
''Poetika srpskog filma'' je skup mnogobrojnih eseja naših teoretičara filma od kojih je većina i aktivno radila na stvaranju filmova, a neki od najznačajnijih su: Branko Vučićević, Bogdan Tirnanić i Ranko Munitić. U knjizi imamo i eseje koje su napisali naši poznati reditelja koji su se bavili i teorijom, kao što su recimo Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev i Živojin Pavlović.

Branko Radaković

''Bdenje duše'' u Baču

U petak 10. septembra 2010. u Baču u bioskopskoj sali publika se upoznala sa jednim delom filmskog programa ''Bdenja duše'' koji je zamišljen kao festival dokumetarnih filmova koji su posvećeni srpskoj istoriji, kulturi i duhovnosti. Za razliku od mnogih današnjih filmskih festivala koji propagiraju dobrim delom negativnu stranu Srbije i sa takvim pogrešnim stavom u negativnom svetlu promovišu u svetu i Srbe koje su već odavno zapadne sile proklamovale kao negativan, ''Bdenje duše'' čuva duhovnost i sve ono što je vredno na ovim prostorima kroz istorijske filmove i filmove koji se bave lepom stranom Srbije.
Prvo ''Bdenje duše'' održano je 2007. Glavno odredište festivala su Sremski Karlovci, a do
2010. su ovu manifestaciju videli zainteresovani u Srbiji: Novom Bečeju, Vrbasu, Zrenjaninu,
Novom Sadu, Beogradu, Nišu... i inostranstvu: u Njujorku, Čikagu, Budimpešti...
Operativni direktor, poznati reditelj i teoretičar filma Miroslav Bata Petrović i umetnički direktor festivala, predsednik Udruženja filmskih i TV radnika Vojvodine Srđan Ilić došli su u Bač tog 10. septembra.


Pre projekcija, u 20 časova uvodnu reč je imao direktor narodne biblioteke ''Vuk Karadžić'' iz Bača Viktor Vezijak, a potom je govor održao Srđan Ilić.
Nakon toga počele su projekcije i prikazani su neki od najvažnijih filmova sa sva tri dotadašnja održana festivala: ''Lasta'', ''Strpljenje'', ''Stevan Sremac'' i ''U početku beše reč''.
Projekcije je ispratilo oko šezdesetak ljudi, što je sasvim pristojno za ovo mesto koje nije naviknuto na umetnička događanja. Filmskih festivala nikada nije bilo, a ni gostovanje nekog filmskog festivala do tada nije održano. Dakle, prvi put se ovakva vrsta manifestacije održala u Baču i zbog toga je to bio lep početak jedne nove vrste kulturnog života u ovom mestu, te se nadam da će u budućnosti filmski festivali oživeti na pravi način i tu.



Svako mesto u Srbiji treba da ima ovakva dešavanja bez obzira na geografski položaj ili na veličinu određenog područija. To uostalom određenom mestu daje neku vrstu dodatnog samopouzdanja. Bač je 10. septembra dokazao da može da isprati bez problema ovakav vid događanja i da mu je samo potrebna prava motivacija i adekvatna podrška opštine koja je ovog puta zaista pomogla iako od nje nismo tražili nikakva sredstva, što znači da i opština želi pozitivne promene i to me veoma raduje. Iako sam u početku bio skeptičan da tako nešto može da se desi jer sam već odavno bio odustao od bilo kakve ideje o edukaciji i pokušajima da se osvesti publika koja je odrasla uz sapunice i sveopšti TV šund, na kraju se ipak ispostavilo da samo treba biti uporan i da se ne treba lako predati pred gomilom kiča kojom je zasuta Srbija već dugi niz godina.
Na predlog Bate Petrovića koji mi je još u junu ove godine neobavezno predložio gostovanje ''Bdenja duše'' i pored toga što sam mu nakon predloga napomenuo da ovde nema publike koja bi mogla da isprati tako nešto, ipak smo se na kraju upustili hrabro u sve to, pokušali i uspeli.
Nakon projekcija tog 10. septembra Bata Petrović i Srđan Ilić su predložili da se u Baču i 22. i 23. oktobra simultano održi filmski program četvrtog festivala ''Bdenje duše'', što sam bez razmišljanja i sa zadovoljstvom prihvatio.
22. oktobra sa početkom u 18 časova, u Baču krenule su projekcije sa filmskim repertoarom koji je bio isti i u Sremskim Karlovcima i Gornjem Milanovcu. U Baču su se sa programom upoznali najviše đaci Osnovne škole ''Vuk Karadžić'', što pokazuje da deca mogu da gledaju i drugačije sadržaje od onih koji im se serviraju na TV-u ali da im samo treba ponuditi prave vrednosti i ona će pre ili kasnije prepoznati u njima verodostojnost poruke.



Rekao sam par reči pre projekcija, a prvi film koji je bio prikazan - ''Ćirilica'' autora Željka Komosara, itekako je povezan sa predmetom koji predajem - likovnom kulturom, jer dokumentarni esej govori o kaligrafskom bogatstvu ćirilice, što me je veoma radovalo, te sam još jednom dokazao moju tezu da su likovna i filmska umetnost najbliskije. Inače, Željko Komosar predaje kaligrafiju na ''Akademiji lepih umetnosti'' u Beogradu. Umesto časa iz likovne kulture, deca su gledala film o kaligrafiji, tako da sam apsolutno opravdao sa ovim filmom to što nisam održao čas u školskoj učionici. Tu bih mogao da zapušim usta onim zluradim ljudima i onima koji misle da film nema veze sa slikarstvom, a još manje sa nekim ko predaje likovnu kulturu. Nađe se poneko i ko misli da sam zalutao u prosveti, pošto sam svojevremeno počeo da se bavim i filmom. Ovim sam dokazao još jednom i sebi da, ne da nisam zalutao, nego da sam apsolutno na pravom putu.


Nakon ''Ćirilice'' prikazan je film ''Bob zvani kamen'', a autori ovog filma su Ljubomir Bečejski, Jovan Radunović i Srđan Ilić. Original ovog filma je uništen u bombardovanju 1999, a kopija koja je nemenjena za festival presnimljena je sa jedine sačuvane VHS kasete.



Najveću pažnju privukli su mi filmovi ''Dobrovoljno umro'' Branka Lazića, ''Škola života'' Igora Požgaja i ''Micićev kofer'' Slobodana Simojlovića koji su na repertoaru bili u subotu 23. oktobra i što je najzanimljvije njima su pripale tri ravnopravne nagrade, te se ispostavilo da imam gotovo istovetno razmišljanje kao žiri. Scenaristi filma ''Beogradski parimejnik'' Ivani Kovačević dodeljeno je i specijalno priznanje ''za rad na istraživanju srpskog kulturnog nasleđa''.
23. oktobra u publici su ponovo bili đaci Osnovne škole ''Vuk Karadžić'' iz Bača, što znači da smo uspeli da zainteresujemo decu.
''Bdenje duše'' nastavlja svoj život od 1. novembra 2010. do oktobra sledeće godine kroz niz repriznih programa širom zemlje i u inostranstvu, a ja u Baču nakon ovog festivala, nastavljam misiju promovisanja pravih vrednosti jer izgleda da je potrebna agresivna kampanja kako bi se mase osvestile. Ni ''Velikog brata'', ni ''Farmu'', a ni mnoge druge kič emisije mnogi nisu hteli da gledaju u početku i bilo je puno ljudi koji su to posmatrali sa gađenjem ali se posle toliko vremena zbog drske promocije nekulturnih ljudi situacija promenila, pa su mnogima isprali mozgove, dok su se mnogi pravi intelektualci povukli pred najezdom prostačkog kiča. Sve to pohlepni prostaci postigli su zahvaljujući marketingu. Ja ću svojim skromnim sredstvima uz pomoć zainteresovanih pojedinaca na sve moguće načine propagirati kulturu. Naravno, najvažnije je da deca budu upoznata sa pravim vrednostima jer ako zapostavimo decu kojoj gotovo ništa nije pruženo iz oblasti kulture, onda zaista u budućnosti možemo da očekujemo da kultura više i ne postoji. Uostalom, na najmlađima svet ostaje, a ako njih ne uputimo na pravi put, ne možemo ni očekivati da će se sutra nešto promeniti.
Ja kao pojedinac ne mogu rešiti problem ali ću nastojati u tome da situaciju barem malo poboljšam koliko je to moguće kako bi svoju okolinu učinio podnošljivom za život jer ako ništa drugo i ja sam deo te okoline. Nadam se da će ovaj moj tekst ohrabriti određene pojednince iz naše provincije da se pokrenu i razdrmaju svako svoju učmalu sredinu.
Živimo u vremenu gde se naveliko piše o onima koji ruše dok su oni koji stvaraju u izolaciji. Pokušajmo da izađemo iz izolacije i izgradimo bolji svet i pokažimo lepšu stranu Srbije.

Branko Radaković

Araneum

U moru kratkih studentskih i nezavisnih horora koji su snimani poslednjih godina u Srbiji, ove godine pojavio se za promenu diplomski rad ''Araneum'' autora Mihajla Obrenova koji se osmelio da stvori igrano ostvarenje od 77 minuta koje je koštalo svega 2000 dinara i pokazao da se može napraviti solidan film bez klasičnih sredstava za koje se obično smatra da su neophodne kako bi se došlo do dugometražnog kinematografskog dela.

''Araneum'' neće dopreti do šire mase pre svega zbog toga jer je film i previše hermetičan za ukus naše publike naviknute na stereotipe. Obrenov je raskrstio sa tradicionalnim kalupima horor estetike i upustio se hrabro u eksperimentisanje. U svemu tome znao je do koje granice treba da ide, pa film nije apstraktan u toj meri da zamara, već sasvim suprotno. ''Araneum'' nas prosto vuče da ga sa punom pažnjom odgledamo do kraja i pored toga što u uvodnom delu imamo naizgled monotone kadrove sa jako malo dijaloga. Ni kasnije nemamo klasične duge razgovore između likova ali upravo nam ti kratki ali efektni dijalozi puni metafora ukazuju na vreme koje smo prošli, vreme koje živimo ali nam ukazuje i na vreme koje može doći i opominje nas da ćemo zbog otuđenosti savremenog sveta sami sebe uništiti.

Radnja filma odvija se u zapuštenoj i staroj zgradi u kojoj žive stanari jednim monotonim ali sablasnim životom. Prepušteni sebi u trošnoj zgradi ni sami ne znaju šta im se tačno dešava jer dok na ulicama nema ljudi, u zgradi kišu mogu samo da osluškuju, tako da su uskraćeni i za poslednji atom prirode. Na svojoj sopstvenoj planeti zapravo žive kao da su na tuđoj jer deluju kao da je uplašeno ispituju, što je apsurdno. Za upoznavanje sopstvenog identiteta i okoline nemaju ni dovoljno vremena jer brzo stare, a opet sa druge strane stoje u jednom mestu, što je još jedan apsurd, pa tako imamo glavnog lika, dete Adama koji fizički izgleda kao mlad čovek, neprilagođeno dete Milicu koja takođe izgleda kao odrasla devojka, a u zgradi između ostalih živi i stara baka Teodora koja je jedva par godina starija od Adama. Ono što je najzanimljivije je činjenica da iako su zatvoreni u jednoj zgradi, umesto da se zbliže, oni su prilično udaljeni jedni od drugih, pa se ili jako slabo poznaju ili se uopšte i ne poznaju. Takvi apsurdi slikaju današnji svet, svet takozvane asocijalne ''Internet generacije'' kojoj je navodno sve dostupno i koje se ''druže'' uglavnom samo kada uključe kompijuter, a život im uzalud prolazi jer zapravo ne poznaju stvarnost, već žive u virtuelnim svetovima. Život u zatvorenoj zgradi metaforično predstavlja tu introvertnost koja je zavladala planetom. Čak ni sijalice u hodnicima zgrade ne rade već deset godina iz nepoznatih razloga, a niko ne može ni da ih popravi. Dakle, iako je tehnologija napredovala, mi smo ostali u mraku.

Bez bespotrebne agresivnosti, film teče sporo i tako nas opominje da je ekstremna dinamičnost zapravo usporila modernog čoveka i da život prolazi brzo, te da ga nećemo moći ponovo živeti.

Ako se može povući određena paralela ili asocijativna nit koja se provlači kroz atmosferu koja povezuje ovaj film sa nečim što smo do sada mogli videti, onda se može reći da ''Araneum'' delimično nastavlja stil ''Kičme'' i ''Krojačeve tajne'' samo što u slučaju ''Araneuma'' imamo znatno komunikativniji pristup sa gledaocem, dok likovi odišu ''Laibach'' koncepcijom. I pored svega toga Obrenov je pokazao da poseduje svoj lični autorski pečat, a asocijacije su neminovne jer danas je teško biti apsolutno originalan.

Branko Radaković

Sonja Savić – Dve godine od smrti velike umetnice

Dve godine je prošlo od smrti Sonje Savić, a niko se nije setio da objavi ni redak o velikoj umetnici. Dakle, medije definitivno više ne interesuje kultura, već samo pompezne i šokantne vesti, ma iz koje oblasti one bile. Naravno, vesti za crnu hroniku, kao i dešavanja iz ''Farme'' najvažnije su informacije kojima treba napumpati srpski narod.
Ovim omažom ne želim da ispravljam tuđe greške, već još jednom želim bar na trenutak da se prisetim ove glumice, a samim tim podsetim i druge koliko-toliko na njen rad.
Zanimljivo mi je i to što sam se, noćas (22. na 23. septembar), dok sam izvlačio fotografije iz filmova (''Crna Marija'', ''Kako je propao rokenrol'' i ''Šarlo te gleda'') koje pripremam za tekst o rok muzici i muzičarima na filmu u Srbiji i bivšim SFRJ državama, pitao zbog čega to baš sada radim kada ne moram jer ima vremena za to ali me je neka čudna sila terala da završim taj mukotrpni posao. Danas sam se setio da je dve godine od smrti Sonje Savić i bilo mi je jasno da se još jednom desila neka čudna duhovna povezanost između Sonje i mene. I to je uticalo da rešim da objavim nešto o velikoj glumici.
Ubrzo posle Sonjinog odlaska pisalo se kako će objaviti na godišnjicu njene smrti monografiju pod nazivom ''Sonja'', te sam svojevremeno za tu priliku ustupio fotografije koje sam izvukao iz video snimka koji sam načinio u Paraćinu 18. jula 2008. kada je Sonja izvela svoju monodramu ''Tajna venčane haljine''. Međutim, monografija ni posle dve godine nije objavljena, što je sramota. Sonji ovog puta odajem počast tako što ću objaviti po prvi put te fotografije koje su namenjene za monografiju. Doduše dve fotografije su već prezentovane krajem 2008. na ovom blogu i u ''Helly Cherry veb zin-u'' uz tekst o Sonji.

Sonja Savić – Kratka biografija

Sonja Savić rođena je 15. septembra 1961. u Čačku.
1977. glumi u svojim prvim filmovima: ''Leptirov oblak'' u kojoj ima zapaženu ulogu i ''Ljubavni život Budimira Trajkovića'' u kojoj ima samo malu epizodnu rolu. Posle toga ređaju se mnogobrojni uspesi i priznanja koji joj donose ogromnu popularnost.
Pored uloga koje je imala u nekim od najpoznatijih jugoslovenskih filmova koji su joj obezbedili veliku slavu, Sonja je bila autor i određenog broja eksperimentalnih radova jer je gotovo oduvek bila zainteresovana za avangardni vid izražavanja, što je jedinstven slučaj u našoj državi i veoma hrabar vid delovanja, naročito zbog toga jer je Sonja bila veoma poznata glumica još kao tinejdžer, te joj tako nešto nije ni bilo potrebno u nezahvalnim uslovima i podneblju kakvo je ovo naše, a opet je sa druge strane zanimljivo i retko videti nežniji pol da se tako predano bavi alternativom.
''Plej'' iz 1997, ''Šarlo te gleda'' iz 2003. i ''Čekajući Godo-a'' iz 2006. samo su neki od naslova njenih alternativnih autorskih ostvarenja koja su teško dopirali do šire publike.
Eksperimentalni film ''Plej'' posvećen studentima Beograda između ostalog, mešavina je dokumentarnih snimaka uličnih demonstracija, neobičnih skečeva i kompijuterskih animacijama koje je radio slikar i muzičar Đile Marković.
''Šarlo te gleda'' je multimedijalno dokumentarni film koji nije samo posvećen rok grupi ''Šarlo akrobata'', već i mnogim nezavisnim i alternativnim umetnicima iz Slovenije, Zagreba i Beograda.
Za multimedijalni eksperimentalni film ''Čekajući Godo-a'' može se reći da je zapravo Sonjin rekvijem. On govori o ljudima koji čekaju Boga i o tome da je samo pitanje vremena kada će narkomani okončati svoj život jer im je život haotičan i depresivan, a svaki dan im može biti poslednji, te da svesno priželjkuju smrt jer im je to zapravo izbavljenje iz pakla u kome su zaglibili. U poslednjim scenama ovog apstraktnog i psihodeličnog videa imamo lik narkomanke koja nakon ubrizgavanja droge u venu umire od prekomerne doze. Tako je svoj život skončala i Sonja Savić 23. septembra 2008.

Branko Radaković

Srpski film

Ako je poenta autora bila da ljudi pogledaju jednom ovo ''delo'' i da više nikada ne požele da to ponovo urade, onda su u tome sasvim uspeli. Pitanje je samo da li takva vrsta ''dela'' može da se svrsta uopšte u umetnost jer svako umetničko delo treba da teži tome da mu se vraćamo, a ne da ga izbegavamo. To što je neko možda hteo da metaforično prikaže stanje u jednoj zemlji izražavajući se jednim takvim negativnim i ogavnim rukopisom, ne predstavlja ništa drugo nego nemoć autora da to iskažu na neki mudriji i indirektniji način. Ovako su samo još jednom probali da siluju sluđeni narod ali to nije ono što je najgore u ''Srpskom filmu'' jer svako danas može da snimi film, a na publici je da odluči da li će da ga gleda ili ne. Najveća zamerka i ono što je neoprostivo za autore je to što su u njemu bezočno ubacili perverzne scene sa maloletnicima. O novorođenčetu da i ne pričam. Jeste to samo film, postoje maske, efekti i svašta može da se izmontira ali tako nešto ipak, ne bi trebalo da se toleriše, ma koliko neki film pretendovao da bude umetnički i da se preko takvih perverzija pravda kao metafora za stanje u društvu. To što su hteli da pokažu da je u Srbiji ''jeban'' svako ko se rodi i živi u Srbiji, pa čak ga ''jebu'' i kada umre, nije opravdanje, jer sve to može na drugačiji način da se kaže. Ovako su mladi autori napravili najperverznije ostvarenje na svetu ali ne zbog toga što su kreativni ili pametni, već zato što su jednog dana odlučili da snime scene koje do sada niko nije uradio, ne zato što niko nije smeo, već zato što se takve scene ne trebaju snimati. Uostalom lako je biti bezorazan i lud. To svako može. Mali broj ljudi koji brani ''Srpski film'' pokazuje i dokazuje da ne razmišlja svojom glavom, već tuđom zato što im je to nametnuto iz pojedinih medija. Nesumljivo je da najveći broj mladih kritičara koji podržava ''Srpski film'' teoretski poznaje modernu kinematografiju ali to ne znači i da kada kažu kako je ''Srpski film'' nešto novo na kinematografskom nebu zaista njihov stav, što dokazuje da još uvek nisu razvijeni i zreli kao kritičari, a uostalom i kao ljudi jer svako svesno biće ne može da podržava ovakvu količinu i vrstu brutalnosti na filmu. Priča da je film pomerio granice je tačna ali ne u pozitivnom smislu i ne u smislu da su doprineli svetskoj i srpskoj kinematografiji, već su pomerili granice u mentalnom rasuđivanju, pa će tako ''Srpki film'' hvaliti mentalno labilni, a kudiće ga i izbegavati razumni. ''Srpski film'' je zlodelo Srbije i svesno urađen domaći zadatak po naredbama svetskih sila, tako da se slobodno može reći da je ovo političko ostvarenje kojim su autori hteli da pokažu da su Srbi mentalno retardirana nacija. Svetskim silama je važno da neko iz Srbije to prizna i ovaj film je to priznanje jer nas već dve decenije satanizuju preko američkih medija, a mi se branimo. Sada je neko iz Srbije konačno nešto rekao protiv Srbije i to na najgori mogući način. Po ovom filmu uspeli smo da nadmašimo i Amerikance u brutalnosti i zato su autore u Americi oberučke prihvatili jer im sviraju ono što oni žele da čuju. Kada budu prestali, niko ih više neće hteti. Mada, Srbi su tolerantan narod. Realno ovo nije Srbija i svako ko smatra da je ovo prikaz Srbije treba da ode iz ove zemlje jer ovako se ovde ne živi. Mi jesmo narod pun mana ali i drugi su. To ne znači da smo toliki perverznjakovići. Jeste da živimo u materijalnoj i moralnoj bedi već dve decenije, ali po ''Srpskom filmu'' smo svi već trebali da budemo mrtvi ili retardirani. To baš nije tako. Zašto su autori ovog filma po svaku cenu išli u toliku perverziju? Zašto nisu, ako su hteli, kao što pričaju, da snime film koji kritikuje vladu, snimili priču o čoveku koji recimo ubija za novac kako bi preživeo? Doduše glavni junak ove priče baš i ne umire od gladi, a ni njegova porodica. On potpisuje ugovor da bi obezbedio materijalno svog sina za ceo život. Dakle, film ne kritikuje ni u kom slučaju materijalno stanje u državi. Možda bi kritikovao kada bi glavni junak i njegova porodica bili na dnu egzistencije, pa bi on bio prinuđen da potpiše ugovor. Zašto je glavni junak morao da bude porno glumac? Zbog čega toliko bolesnog seksa? To su samo neka od pitanja na koja autori ne bi mogli da daju prave odgovore, a pravi odgovor je da su to uradili zato što su po svaku cenu hteli da naprave šok radi šoka. Što je najgore sve to je okarakterisano kao ''srpsko''. Tek to nema veze sa mozgom. Da su film nazvali ''Američki uticaj na srpski film'' tu bi i bilo neke logike. ''Srećna srpska porodica'' je ključna rečenica filma koju izgovara Vukmir, lik koga tumači Sergej Trifunović. To izgovara u trenutku dok glavni lik Miloš, koga glumi Srđan Todorović, seksualno zlostavlja svog rođenog sina, a pored njega ženu mu siluje brat. To je dokaz koliko je ovo ostvarenje okrenuto protiv srpskog naroda. Do sada je to verovatno najveća diskriminacija u istoriji svetske kinematografije koju je uputio jedan glumac prema svom narodu na filmu. Takva mržnja prema sopstvenoj naciji u samo jednoj rečenici nezapamćeni je presedan. Za stvaranje ''Srpskog filma'' krivi su svi koji su učestvovali u njegovoj izradi i tu nema opravdanja. Ukoliko niko krivično ne odgovara zbog njega, onda smo i zaslužili ovakav film ali smo zalužili i da nestanemo kao nacija sa lica zemaljske kugle. Iskreno se nadam da autori ovog zlodela više neće snimiti ništa jer posle ovoga ne znam čime nas novim mogu iznenaditi. Sa ''Srpskim filmom'' su sve što su hteli i rekli. Ako neko smatra da je umetnost veća ukoliko u delu ima više fekalija, neka ode u neki poljski WC i pogleda koliko ih tamo ima. Mada ni tamo ih nema toliko koliko ih ima u ovom filmu. Ne znam samo ko će to oprati.

Branko Radaković

Dušan Makavejev

Dušan Makavejev rođen je 13. oktobra 1932. u Beogradu. Studije psihologije završio je 1955. Nakon toga studirao je režiju u klasi Huga Klajna na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu.

Zanimljivo je da je prvo želeo da bude novinar, a da ga je ta želja odvukla u sferu filma i tako je kasnije postao režiser ali nije zapostavio ni svoju ljubav prema pisanoj reči, pa je bio i urednik u listovima ''Student'', ''Književne novine'' i ''Danas''. Njegovi sabrani članci objavljeni su 1960. u knjizi ''Poljubac za drugaricu parolu''.
Iz moje subjektivne vizure, filmski opus Dušana Makavejeva rasčlanjen je na tri faze.
Prva faza bili su kratki dokumentarni i igrani filmovi i ona počinje zvanično 1953. filmom ''Jatagan mala''.
Za ''Antonijevo razbijeno ogledalo'' 1957. dobio je nagradu na festivalu amaterskog filma u Kanu, pa je tako ovo ostvarenje i najpoznatiji film iz te prve faze koja je trajala sve do 1964. i završava se filmom ''Nova igračka''.
Druga faza počinje 1965. sa njegovim prvim dugometražnim igranim filmom ''Čovek nije tica''. Ova faza velikim delom bila je nabijena hrabro istaknutom erotičnošću. Ako je do tada Makavejev sa svojim prvim amaterskim filmovima bio cenzurisan bez puno argumenata od strane Titovih sledbenika, u ovoj drugoj fazi je itekako imao materijala da ga zabrane i u drugim zemljama zbog skandaloznih filmova i mnogi su to bespoštedno i učinili, ne obazirući se na umetničke kvalitete samih ostvarenja. Bili su to anarhistički filmovi u kojima je mešao dokumentarnu i igranu strukturu, a glavne teme bili su seks i politika.
U to vreme Titove Jugoslavije kritikovao je kao i ostali crnotalasni junaci komunističko društvo. Ipak, Makavejev je pored toga bio i oštri kritičar kapitalizma. Pošto je po obrazovanju pre svega psiholog, u svojim delima govorio je istinski hrabro u metaforama i kroz prizmu psihologa, kao pravi intelektualac. To je smetalo tadašnjem sistemu koji je bio i previše ograničen u svom shvatanju slobode i sveta. Danas opet imamo drugačiju ali takođe lošu priču u kojoj su ljudi i previše otišli u drugu krajnost tako što zloupotrebljavaju slobodu i usmeravaju je na taj način u pogrešnom pravcu. Preterano agresivno i brutalno društvo zapravo ubija slobodu.
Kao pristalica lika i dela psihologa Vilhelma Rajha odao mu je počast i posvetio film ''W. R. - Misterije organizma'' iz 1971. Makavejev se između ostalog u ovom neobično kolažiranom remek-delu pozabavio temom seksa kao efikasnim načinom za oslobađanje od stresa, dok suština tog ostvarenja zapravo predstavlja kritiku društva koje bi pre da ratuje nego da vodi ljubav, koje bi pre da bude destruktivno nego humano, koje bi pre da bude grubo nego nežno... Samim činom brutalne zabrane dela Vilhelma Rajha to je uostalom taj sistem i dokazao. I to je ključna poruka filma sa kojom autor opominje društvo da je previše zaostalo i da sebi zapravo pravi zamku. I pored silnih zabrana, Makavejev je za režiju filma ''W. R. - Misterije organizma'' dobio nagradu ''Luis Bunjuel'' na Kanskom festivalu, ''Srebrni Hugo'' u Čikagu i nagradu Belgijske kraljevske kinoteke ''Zlatno doba''.
Jedan od značajnijih dokumenata crnog talasa u kojem je učestvovao i Makavejev, je kratki film ''Nedostaje mi Sonja Heni'' iz 1972, ako ne po svojim umetničkim kvalitetima, onda sigurno po tome što je na jednom mestu okupio izvanredna imena koja verovatno više nikada pre, a ni posle nije mogla biti zajedno u jednom projektu. U njemu su učestvovali: Miloš Forman, Tinto Bras, Puriša Đorđević, Branko Vučićević i još neka značajna imena.
Skoro celokupan film ''Nedostaje mi Sonja Heni'' je snimljen u jednom statičnom kadru i sam po sebi izgleda pre kao jedan konceptualni video rad nego ono što se od samog filma obično traži i u kratkoj formi. Bio je to jedan nošalantno odrađen eksperiment autora koji su pre svega hteli da se zabave, bez puno razmišljanja i filozofiranja.
Ta druga faza trajala je do ostvarenja ''Sweet Movie'' iz 1974, njegovog najšokantnijeg dela u karijeri. Dakle druga faza se sastoji iz dugometražnih filmova koji predstavljaju zlatni stub crnog talasa.
Od 1981. i ostvarenja ''Montenegro'' počinje treća faza. Tada je snimao filmove koji ni malo ne liče na Makavejeva iz vremena cenzure. To su lagani i simpatični filmovi koji u suštini nikome ne mogu da smetaju i odlično je što je svet upoznao u jednom sasvim drugačijem svetlu Makavejeva, a on je dokazao da i takve filmove može da napravi bez problema. U toj trećoj fazi, do tada revolucionarni Makavejev prilično je smekšao u svojoj dotadašnjoj pobuni. Da li je shvatio da ne može ništa da promeni na učmaloj umetničkoj sceni tadašnje Jugoslavije i digao ruke ili je prešao na lakše teme samo zbog novca, najbolje zna on sam.
Iako danas ima tema na pretek i to, čini se više nego ikad, za autore nekadašnjeg legendarnog crnog talasa, Makavejev maksimalno ignoriše medije i uporno i mudro ćuti, apsolutno nezainteresovan za novi projekat. Čudno je da više od jedne decenije nije snimio ni jedan film. Mislim da je to još jedan pokazatelj koliko je celokupna situacija naše zemlje krajnje apsurdna i za autora koji je u vreme totalitarizma uvek imao kritičku reč u svojim delima. Danas, on je ostao bez teksta jer sve to verovatno za njega prevazilazi granicu svakog ukusa, te u zemlji u kojoj se dešavanja smenjuju kao na filmskoj traci, nema razloga za ponavljanjem nečega što više nije skriveno. Kritika više ništa ni ne znači jer je obezvređena, pošto danas svako može da pljune svakoga u lice bez puno argumenata i to nije više pravična borba, već interno prepucavanje na svim poljima. Ozbiljno su narušene granice medijskog i vrednosnog sistema i Makavejev verovatno ne vidi puno smisla u tome da se pozabavi dugogodišnjim ''cirkusom'' kada već imamo svakodnevni ''cirkus'' na svakom koraku. On je bio buntovnik kada to nije bilo lako, a sada mu u ovakvoj siuaciji verovatno takva uloga izgleda isuviše neinventivna, iako bi danas sigurno imao puno toga da kaže.
Činjenica je i da bi veliki broj ljudi želeo da vidi nešto novo od ovog legendarnog reditelja, odavno priznatog u svetu, a opet nikada dovoljno shvaćenog i uvažavanog u sopstvenoj zemlji. Da li će to ostati samo u sferi želja ili će Makavejevev konačno snimiti neko novo revolucionarno delo pokazaće vreme, mada kako sada stvari stoje, teško da će se to desiti jer Makavejev nikada ni u jednom intervjuu, koje inače jako retko daje, nikada nije izjavio da ima u planu, pa ni zamisao za tako nešto, već se u medijima pojavljuje samo kada se priča o crnom talasu. Domaća kinematografija je sigurno tako uskraćena jer ovako joj ostaje siromašna produkcija koja, već više od jedne decenije, godišnje jedva iznedri dva filma vredna pomena, a nekada ni toliko. Ostaje nam samo nada ili da zamišljamo kako bi izgedali kadrovi nekog novog Dušanovog ostvarenja. Nada poslednja umire.

Branko Radaković