Salo ili 120 dana Sodome

’’Salo ili 120 dana Sodome’’ je film reditelja Pjera Paola Pazolinija i snimljen je 1975. godine. Radnja filma je smeštena u severnoj Italiji četrdesetih godina dvadesetog veka, tokom nacifašističke okupacije.
Film počinje tako što četvorica bogatih fašista: sudija, predsednik, biskup i vojvoda naređuju vojnicima da otmu puno mladića i devojaka iz grada. Od te gomile, četvoro zapovednika izaberu devet mladića i devet devojaka koje odvode u svoj dvorac. Tamo zapovednici objasne mladićima i devojkama da će od tada živeti samo za njihov užitak i da se svaki prestup kažnjava smrću. Četvorica fašista su jednostavno zli po prirodi. Oni su živi mrtvaci koji ne osećaju više ništa u životu, te se dosađuju a jedini im je užitak iskazati svoju neograničenu moć. Ubrzo, uz pomoć stražara, podređuju mladež svojim perverznim željama, u koje su uključena i silovanja, homoseksualizam, sadizam, mazohizam i bizarne priče četiri stare prostitutke, prijateljice fašista. U strahu i u nadi da će ih jednog dana pustiti, mladi se podvrgavaju volji četvorice fašista. Oni imaju apsolutnu moć nad njima i postaju apsolutni gospodari njihovih života. Na kraju odaberu one mladiće i devojke koji nisu bili apsolutno poslušni i odvode ih u obližnje dvorište. Tamo ih fašisti nasumice posmatraju sa udaljene sobe negdje na spratu dvorca, dok ih stražari muče i ubijaju. Film je podeljen na četiri poglavlja: ’’Pred paklom’’, ’’Krug manija’’, ’’Krug govana’’ i ’’Krug krvi’’. Postoji nekoliko verzija filma. Originalni film je trajao oko 145 minuta, ali je Pazolini izbacio 25 minuta materijala kako bi postigao brži ritam. "Salo ili 120 dana Sodome" je verovatno najkontraverzniji film dvadesetog veka i do danas niko nije uspeo da napravi nešto nalik ovome. Bilo je reditelja koji su se trudili da budu perverzni, teški, šokantni... ali nisu se uspeli ni priližiti ovakvoj atmosferi koju je Pazolini stvorio. On u tom filmu predstavlja hladan svet bez nade i ljubavi, u kome zli pobeđuju, što još više produbljuje jezu. Film je kritika društva u kome su materijalne vrednosti i želja za profitom potpuno uništila duhovni život i humanost, a može se protumačiti i kao autorova namera da kritikuje mentalitet potrošačkog društva, koje je tada tek bilo u nastajanju. Pazolini se u ovom slučaju pokazuje kao vizionar, te bez ustezanja, gotovo autentično prikazuje kako nam se svima serviraju govna koja skupo plaćamo i u kojima nažalost svi podjednako uživamo. Jedan deo kritike je hvalio film jer su smatrali da ništa nije sakrio ili ulepšao, nego je direktno prikazao grozotu rata, korupciju moćnih političara koji samo gledaju svoje interese i ne obaziru se na mladu generaciju koju uništavaju. Nisu osporavali da je film težak, što i nije bilo moguće, već su smatrali da iako naizgled nema nikakve vrline koje ga iskupljuju, da se ipak radi o složenom umetničkom filmu koji istražuje ne samo tamnu stranu u nama, nego i našu pasivnost koja dopušta tiranima poput onih u ovoj priči i u knjizi da čine takve grozote. Drugi deo kritike smatrao je da je film grozan i surov i utvrdio da je Pazolini izmakao kontroli, snimivši jeftin horor bez emocija u kojem su glavni likovi trebali biti žrtve, a ne četiri zla fašista, te da nije jasno da li su fašisti uopšte kritikovani ili ne. Ipak svi se moraju složiti da je nakon filma osećaj jedinstven. Nikada nisam doživeo tako nešto sa bilo kojim drugim filmom dok sam ga gledao a i posle toga bio sam još dugo pod utiskom. Snimljen je i zanimljiv dokumentarac ’’Naš dragi Pazolini’’ reditelja Đuzepea Bertolučija, brata poznatijeg Bernarda, koji otkriva nove stvari o snimanju filma ’’Salo ili 120 dana Sodome’’. Pazolini je bio plodan, i kao pisac i kao reditelj, ali i kao kolumnist, te mu je zvezdani status bio osiguran još za života. Poznato je, njegovo svrstavanje protiv studentskih nemira 1968. godine, kada je mlade pobunjenike proglasio razmaženim buržujima i stao na stranu policije koju je smatrao pravom radničkom klasom. To, ali i njegovo otvoreno izražavanje svog homoseksualnog identiteta, dovelo ga je u sukob sa italijanskom Komunističkom partijom, čiji je bio član, pa se njegovo istupanje pretvorilo u jedan od većih političkih skandala. Ipak, najveći skandal bio je način na koji je umro. Brutalno je pretučen ubrzo nakon premijere, u do danas nerazjašnjenim okolnostima, a navodni počinitelj bio je sedamnaestogodišnji mladić. Međutim ovaj mladić je ispričao 2005. godine kako je zbog pretnji smrću njegovoj porodici prećutao umešanost i trojice muškaraca u okrutno ubistvo. Oni su navodno reditelja nekoliko puta pregazili autom, dovikujući mu kako je ’’prljavi komunista’’.
Bili su ovo namerni propusti policijske istrage, a italijanske fašiste se danas smatraju odgovornim za njegovo ubistvo. Ipak sa druge strane, da je snimio samo ovo delo bilo bi već dovoljno da ga učini besmrtnim. Pazolini je jedan od onih umetnika čije će delo uvek izazivati ogromnu pažnju. Za vreme gledanja ovog filma niko ne ostaje ravnodušan, a mnogi verovatno film ne mogu ni pogledati do kraja. Verovatno ni ljubitelji najbrutalnijeg horora ne mogu ostati mirni jer u filmu nema vremena za predah. Od gotovo samog početka pa do kraja, film je nabijen perverznom i šokantnom atmosferom, da prosto ostajete bez teksta. Pazolini se uvek bavio tabu temama u svom radu, a njegov umetnički vrhunac ujedno je ovaj njegov poslednji duboko uznemirujući film koji fašizam prikazuje kroz totalnu korupciju tela i duše. Nakon premijere bio je u mnogim zemljama zabranjen. Ni do danas se nije mnogo toga promenilo jer prikazivanje ovog film nije dozvoljeno ni sada u mnogim državama. Ovo je ujedno i adaptacija književnog dela ’’120 dana Sodome’’ Markiza de Sada. Pazolini je dodao u naslovu ’’Salo’’ a to je za one koji ne znaju, gradić u severnoj Italiji u kome je vladao fašizam i u kome je deo filma i snimljen. Markiz de Sad je svoje delo napisao u 18. veku boraveći u najstrašnijem francuskom zatvoru tog vremena, zloglasnoj Bastilji. Markiz je tada bio žrtva okrutnih čuvara i drugih zatvorenika i na svojoj koži osetio surovost čiji je bio zagovornik. Prinudna i duga izolacija mu je omogućila da razradi svoju bogohulničku filozofiju u pisanom obliku. Na jednoj rolni papira dugoj 12 metara napisao je ovo svoje čuveno delo, objavljeno tek 115 godina posle njegove smrti, a Pazolini je snimio najšokantniji film 20. veka i iskreno se nadam da će tako i ostati jer nešto odvratnije se najverovatnije ni ne može snimiti. Pazolini je doživeo sličnu sudbinu kao i čuveni književnik a i slični su im bili i pogledi na svet. Nije ni čudo što se baš Pazolini zainteresovao za ovo delo i snimio ga. Svet će gotovo identično, uglavnom sa gađenjem, gledati na Pazolinija, Markiza i delo ’’Salo ili 120 dana Sodome’’. Činjenica je da su oni veliki umetnici i intelektualci ali je i činjenica da su obojica bili ozbiljno umno poremećene osobe, što će samo još više podstaći znatiželjnu publiku da ih izučava i otkriva nove detalje o njima. Sigurno je i to da će obojica biti zanimljive i specifične teme za ozbiljnu psihološku analizu, jer čini mi se da još uvek nije dovoljno ispitana ovako velika kontraverza oba umetnika. To sve plaši, jer živimo u 21. veku, a još uvek neke stvari nisu baš razjašnjene. Ako ovakva dela postoje, možemo se samo zapitati da li su poremećeni autori ili mi kojima je to dostupno, jer ako se stvarno radi o delima koje je navodno odavno trebalo uništiti jer su opasna, kako to da uspevaju da se održe toliko dugo. Znači da je ipak Frojd bio u pravu, jer u svima nama postoji ona mračna strana, a ovaj film zapravo pokazuje do kojih sve granica može uvrnuta ljudska priroda da ode. Boravak u Bastilji iskristalisao je Markiževu poznatu ateističku filozofiju ništavila. Po njoj, ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda stvara ne samo lepotu, nego i razaranje, što se vidi, kako je Markiz isticao, po zemljotresima, poplavama, požarama i burama. Verovao je da se čovekova sudbina kreće paralelno sa prirodom i da čovek stoga mora da sledi svoje destruktivne impulse isto koliko i one dobre. Celovit čovek, osnovna je Markizova ideja, trebalo bi sebe da ispuni tako što će postati čudovište.

Branko Radaković