Uvek sam, nekada sa blagom nevericom, a nekada sa potpunim nepoverenjem slušao i čitao priče da su neki umetnici poput proroka predviđali budućnost na različite načine i nesvesno znali da protkaju, kao u nekom transu tanane niti budućnosti. To su najčešće činili najveći umetnici određenog perioda. Često su među savremenicima bili označeni kao genijalci ali i kao neshvaćene individue.
Pored toga što su govorili o nekim budućim vremenima kroz svoj umetnički izraz znali su da osete i svoju ličnu propast, bolest ili smrt. Nisam puno u sve to verovao sem u neke slučajeve od kojih se obavezno naježim. Nisam pridavao tome puno značaja jer sam znao da se sve to veoma često koristi u reklamne svrhe, te labilna publika prihvata autora kao neko nadmoćno i uzvišeno biće. Jedni od retkih u koje verujem da su imali neke posebne instikte da predvide budućnost su genijalci koji su stvorili ’’Top listu nadrealistu’’. Kroz crnohumorne skečeve oni su oslikali kasniju propast jedne zemlje, a delići te propasti se još uvek prožimaju. Voleo bih da se u skorije vreme završi i krene neko bolje vreme.
Žarko Laušević je glumio u filmu ’’Bolje od bekstva’’ glumca koji završava u zatvoru i nakon toga zadesila ga je slična sudbina, mada je to definitivno puka slučajnost, iako mnogi ljude to ne žele da priznaju, a neki od toga prave medijsku priču. Moram da priznam da postoji interesantna morbidna povezanost, iako je sve to bio samo nesretan sticaj okolnosti.
Zanimljivo je i da se glavni junak u filmu Miše Radivojevića ’’Dečko koji obećava’’ zove baš Slobodan Milošević, iako je film snimljen 1981. godine. Devedestih je do ovog filma bilo jako teško doći jer je na neki način bio zabranjen.
Grupu EKV odavno prati etiketa ukletog benda ali nažalost sa pravom. Ne znam da li još negde u svetu postoji grupa gde su svi iz originalne postave preminuli, i to tako mladi. Ako dodamo još neke ljude oko njih koji su prerano otišli, shvatimo da se radi o masovnoj katastrofi po kvalitet naše kulture. Naježim se svaki put kada čujem ’’Par godina za nas’’. To zaista asocira na njihovu smrt jer naziv albuma ne verujem da je u to vreme, kada je sniman, pravilno i tačno protumačen. Verovatno je zvučao veoma apstraktno i verujem da je publika već bila naviknuta na njihove neobične naslove, te niko verovatno nije uzeo ni ozbiljno da izanalizira ovu pesmu. Ne liči na slučajnost, već na zloslutnu poruku, a tih ’’par godina za nas’’ ozbiljno je zazvučala, tek nakon njihovih preranih odlazaka, kada je već bilo kasno. Tih ’’par godina za nas’’ odnosi se i na čitavu zemlju koja se nesretno i krvavo raspala, a taj haos nastavio je da traje do današnjih dana. Nadam se da ćemo jednom izaći iz tog začaranog kruga, probuditi se i shvatiti da je sve to bio jedan košmar.
EKV je tako postao bend koji je na vreme davao signale da će se nešto loše desiti svima nama, ali kao i uvek, umetnici nikada nisu toliko ozbiljno shavaćeni da ih čuju svi koji trebaju u pravom trenutku. Ovo je i dokaz da umetnici, ne samo da ne mogu da ’’promene svet’’, nego ne mogu da utiču ni na kakve bitnije promene koje se ne odnose na muziku. Voleo bih da nisam u pravu ali nažalost jesam.
Strašno mi zvuči i naslov filma Živojina Pavlovića ’’Doviđenja u sledećem ratu’’ iz 1980. godine. U vreme dok su snimali poslednje kadrove tog filma u Španiji, umro je Tito. To može samo još dodatno da uzbudi one koji veruju u to da umetnici mogu biti proroci.
Možda ne znam da predvidim neki događaj koji tek treba da se desi jer nisam Nostradamus, niti želim da budem ali zato sam želeo da napišem ovaj tekst i podelim sa nekim ono što mi se desilo nekim suludim sticajem okolnosti i tako upozorim neke mlade stvaraoce da paze šta rade sa svojim delima. Naravno, ovo upozorenje je šala jer to što se desilo meni i što se dešavalo nekim umetnicima može da se okarakteriše i kao puka slučajnost.
Maja meseca ove godine napisao sam spontano ideju za svoj triler za koji sam u junu mesecu razradio scenario. Pošto je lik koji treba da glumi glavnu ulogu između ostalog trebao da dobije gušenje i završi u bolnici, želeo sam da saznam kako je moguće da neko mlad dobije gušenje. Želeo sam da znam uzroke, neki malo stručniji naziv za to, a pošto je moja majka medicinski radnik, prvo sam nju upitao i kasnije još neke stručnjake od kojih nisam izvukao ni jedno važnije saznanje, sem da je to moguće.
26. jula otišao sam za Kikindu, a 6. avgusta je počelo snimanje tog mog kratkog filma koji još uvek nisam izmontirao, a koji će možda biti nazvan ’’Skrivena projekcija’’, mada u opticaju su još neki naslovi i pitanje je kako će se na kraju zvati. Uspeo sam da uz pomoć očeve sestre koja je medicinska sestra u penziji snimim scene u Opštoj bolnici Kikinde. Prvo sam sa njom otišao da razgovaram sa direktorom bolnice koji je bez problema pristao na moj predlog.
Dobili smo, između ostalog sobu u kojoj smo nesmetano mogli da radimo i sve ono što nam treba kako bi snimili adekvatne scene.
Sanja Kokanov, Danijel Kiš i Miloš Milekić snimali su sa mnom naporno po ceo dan, a film je završen 12. avgusta.
14. avgusta sam otišao iz Kikinde u Bač, a 26. avgusta umalo se nisam ugušio. Popio sam Caffetin jer me bolela glava. Prvobitno sam hteo da popijem Brufen ali moj otac je smatrao da je previše jak za organizam. Dobronamerno mi je dao tabletu od koje mi je u roku od minut postalo jako loše. Osetio sam prvo neverovatan bes u sebi. Dobio sam osip lica, a onda sam shvatio da je izbio po celom telu. Dobio sam i neverovatne bolove u petama. Osećao sam se kao da hodam po noževima. Uskoro nisam mogao ni da hodam, a i jezik mi je dobro zadebljao. Poželeo sam da umrem jer mi je kompletno telo preživljavalo nemoguće muke. Nisam znao šta mi se događa jer nikada do sada nisam osetio tako nešto. Uskoro su kod mene kući došle dve doktorke i saopštile mi da sam alergičan na Caffetin i zbog toga sam dobio odmah dve injekcije kako se ne bih ugušio.
Bilo mi je malo bolje ali posavetovale su me da odem sa njima do bolnice i tamo dobijem malo kiseonika. Još uvek sam osećao nesvesticu, a uskoro sam poslat i u Novi Sad, gde sam ambulantnim kolima odvežen na Kliniku za kožno-venerične bolesti. Primio sam infuziju i dobio još jednu injekciju. Prespavao sam to veče tamo.
Sutra sam shvatio da sam bio u životnoj opasnosti i da na vreme nisam dobio injekcije bio bih mrtav.
Rekli su mi da ne smem konzerviranu i suhomesnatu hranu, kafu, a najstrožije su mi zabranili da pijem Caffetin. Bio sam utučen. Nisam mogao da verujem da se meni tako nešto desilo, a još više mi je bilo neverovatno to što sam u svom poslednjem filmu koji sam snimao odredio baš da glavni junak mog filma na kraju umre upravo od posledica gušenja, samo što se u filmu ne zna uzrok. Na svu sreću, ja sam ostao živ i znao sam uzrok. Bio je sve to sticaj okolnosti ili možda nešto drugo. Da li je to bila neka moja čudna intuicija, nikada neću saznati. Ipak, sledeći put kada budem smišljao priču za film dobro ću razmisliti o čemu će ona govoriti, a ono što sada znam je da definitivno treba prenositi pozitivnu energiju kroz svoja dela.
Bilo bi i potpuno glupo da umrem od jedne tablete Caffetina, a većina mojih novotalasnih junaka umrla je od heroina. Ovo se čak i rimuje, a i morbidno je ali sve ovo što sam napisao su činjenice.
Branko Radaković
Нема коментара:
Постави коментар